Read More
blog, Putešestvije po Aziji

PRIČA BR. 8: SAGA O KINESKIM HOSTELIMA

Charles (Čarls) je bio Kinez koji je bio zadužen za nas „bele tičere“! Pustila sam mu poruku na Wechat-u da moram da se iselim iz hostela. Nisam bila sigurna kako će da reaguje pa sam rekla da se selim u novi stan. Bio je prilično ravnodušan, rekao mi je samo da dodjem čim završim seljenje.

Realnost je bila mnogo drugačija! Paša i ja smo pokušali da rezervišemo krevete preko Booking-a negde. Bilo je totalno ludilo, svi hosteli su bili prepuni a za hotele nismo imali para. Na kraju smo uspeli da nadjemo mesta u nekom udaljenom hostelu. Ujutru smo krenuli rano  iz Melburn hostela odakle nas je policija isterala, već oko pola osam smo se natovarili. On je vukao svoju torbu, laptop i jedan moj kofer a ja sam vukla torbu, ranac na leđima i laptop. Vrućina je već bila nesnosna. Nismo imali pojma kuda idemo, slikali smo adresu na kineskom na Booking-u i pokazali taksisti. Ostalo je samo da se nadamo da zna šta radi…Posle dvadeset minuta vožnje stao je kod neke zgrade. Meni je sve izgledalo isto, neboderi koji su kružnog oblika i imaju po četiri ulaza na četiri strane sveta. Svuda četvorocifreni brojevi i natpisi za koje sam kasnije saznala da su imena zgrada. Izmedju ulaza uvek se nalaze radnje sa namirnicama i voćem ili neki musavi restorani sa kineskom hranom ili neke uslužne radnjice. Ušli smo na jedan ulaz i pokušali da proverimo sa portirom da li je tu hostel ali nas nije ništa razumeo. Pokazivali smo mu sliku sa adresom na telefonu, on je mahao rukama i nešto objašnjavao . Na kraju smo kao shvatili da treba da odemo u susedni ulaz. Uspeli smo! Hostel je bio neki stan na dva nivoa na dvadeset trećem spratu. Ušli smo u lift bez klime i jurnuli na gore. Izašli smo iz lifta vucarajući stvari do vrata. Zvonili smo ali nije bilo odgovora. Paša  je uhvatio kvaku i otvorio vrata. Ulazilo se direktno u dnevni boravak, onako pravo sa vrata. Izbledeli nameštaj sa iskrzanim braon skajem zauzeo je skoro sav prostor. Neki kinez je spavao na jednom od dva kauča preko puta vrata, samo u šorcu zavaljen na ledjima sa nogama koje su visile preko jedne stranice. Brzo smo shvatili da niko nije budan. Spustili smo stvari na gomilu i ja sam sela. Iz dnevne sobe se izlazilo na neku terasu zatrpanu svim i svačim. Paša je izašao da popuši cigaru. Zavaljena u pohabanu fotelju, gledala sam oko sebe. Na podu su bile pločice bele boje. Sve prašnjavo i flekavo. Uzela sam vodu iz automata koji je stajao u ćošku. Po

sle deset minuta sa sprata se pojavila neka mlada kineskinja. Lice joj je bilo sanjivo, kosa raščupana. Na lošem engleskom pitala je šta hoćemo. Pokazali smo joj odštampanu rezervaciju sa Booking-a ali ona je samo odmahnula glavom. „No reservation“, ponavljala je. Kako bre nema?!? Držim se za glavu a onda Paša kreće da koristi nekoliko reči koje je naučio na kineskom. Vidim da je ljut. Ja je pitam na jednostavnim engleskom da li ima dva  kreveta za nas, ona nam pokazuje rukom da se popnemo za njom na sprat. Penjemo se kružnim drvenim stepenicama. Na spratu sa desne strane otvara sobu. Unutra je zagušljivo i tesno, jedva da mogu da stanem. Pokazuje mi da tu udjem. Unutra su dva drvena kreveta na sprat. Ubacujem torbe i ranac i guram ih nogom, Paša mi dodaje kofer. Iza kreveta je prozor veliki ali sunce bije ludački a nema zavese. Ležem na donji krevet jer je klima uređaj tik uz uzglavlje kod gornjeg kreveta. Paši je rečeno da ide levo od stepeništa. Preko puta stepeništa je kupatilo. Izvadila sam peškir i sapun i krenula da se istuširam. Bila sam mokra do gole kože i ulepljena od znoja i prašine. Kupatilo je skvrčeno sa tuš kabinom čija su vrata razvaljena pa se jedva zatvaraju. Rešetka na odvodu je začepljena dlakama. Lavabo nije ništa bolji. Sve umazano za medalju! Nekako sam uspela da se istuširam. Ispred kupatila sam zatekla Pašu znojavog i iznerviranog. „Šta se dešava“, pitam ga? „Ja ne mogu ovde da izdržim, soba je pretrpana, klima ne radi, moram da nadjem drugi smeštaj“odgovara. Mrak mi pada na oči, neću da ostanem ovde bez njega. Niti znam gde sam, ni šta da radim. „Hajde istuširaj se i idemo nešto da jedemo. Poneću lap top pa ćemo naći drugi smeštaj“, uzvraćam. Paša sleže ramenima:“Ok“.

Kada se istuširao krenuli smo napolje. Muvali smo se okolo i ugledali nešto što liči na francuski caffe bar. Ušli smo unutra i malo mi je laknulo. Delovalo je simpatično. Dve kineskinje su stajale iza rashladne vitrine sa kolačima uniformisane sa nekim maramama crvene boje na glavi. Iznad njih je bio meni na engleskom. Tražila sam polako i razgovetno kapućino za sebe i espreso za Pašu. Nji

h dve stoje i klibere se i gledaju nas upitno. Ja pokazujem na sliku koja stoji kod kase na papirnatom meniju. Ona uzvraća na kineskom. Odjedanut Paša počinje da se nervira i prilazi šanku. One se i dalje začuđeno klibere i gledaju nas. Pokazujemo na meni iznad njihovih glava i ponavljamo na engleskom:“ Number 2 i number 3!“ Opet ništa. I onda nastaje šou program! Paša potpuno gubi živce i kreće da se penje na šank! Ja stojim u totalnom čudu i gledam ga kako se izvija i pokušava da dotakne meni na zidu i pokaže im šta hoćemo. Pošto se uverio da su shvatile šta hoćemo silazi dole i pokazuje mi rukom sto za koji ćemo sesti. Očekujem neku reakciju kineskinja ali osim cerekanja svaka druga reakcija izostaje. Kapiram da nismo naručili klopu. Ustajem od stola i dolazim do rashladne vitrine i pokazujem na sendvič….valjda su ukapirale. Paša sedi za stolom i počinje i sam da se cereka: „Man, how crazy is this?!?“, mrmlja. Konačno smo dobili sendviče. Nisu baš nalik našima, hleb je presladak, šunka čudnog ukusa a sir kiseo. Jedemo ćuteći i pokušavamo da se opustimo posle potpuno blesavog i napornog jutra..Šaljem Čarlsu poruku da neću stići u školu, odgovorio je kratko: „Ok“.

Srkućemo naše tople napitke i na lap top-u opet tražimo smeštaj. U caffe bar nije ušao više niko. Kapućino i espresso su bolji od sendviča. Raspravljamo šta ćemo i odlučujemo se za neki hostel koji kao deluje pristojno. Odlučujemo da je vreme da se kreće jer na mapi vidimo da je to suprotni kraj grada. Plaćamo račun luckastim kineskinjama i krećemo ka izlazu. Krajičkom oka vidim kako jedna od konobarica metlom gura bubašvabu u đubravnik….majko mila, kakvo prepodne!

Uzeli smo stvari iz hostela, platitli smo cenu za jednu noć i napustili štrokavi hostelčić. Opet se vozimo jedno dvadeset minuta u nepoznatom pravcu i sve ispočetka. Ovoga puta hostel nije u soliteru, Paša čak i prepoznaje kraj grada (Hubei). Ulazimo u zgradu i zapahnjuje nas neverovatan smrad ustajalog, lepljivog od vlage i dimom cigareta zatrovanog vazduha! Liftom veličine sarkofaga dolazimo do drugog sprata i izlazimo pravo na recepciju. Unutra je mračno i prostrano, nema dnevnog svetla jer su navučeni zastori na prozore. Prijavljujemo se i dobijamo posteljinu i ključ. Neki klinac nas sprovodi hodnikom koji je mračan bez prozora i pun stalaka sa vešom koji se suši. Dovodi nas do soba koje su jedna do druge i ne verujem svojim očima: sobe imaju po dvanaest kreveta a na netu je pisalo da su šestokrevetne?!? Paša odmahuje rukom i kaže mi: „We can’t do anything, this is just China..“Sada već neraspoložena i nervozna ulazim unutra i zatičem nekoliko kineskinja. Ne reaguju na mene uopšte. Spuštam stvari na jedan od kreveta. Zavirujem u kupatilo i ostajem u šoku: unutra jedan lavabo, čučavac i iznad čučavca tuš! Nalazim se sa Pašom ispred vrata a on kaže: „God just left this building!“

Read More
blog, Gost naseg bloga: Robert Dacešin

Robert Dacešin: Putovanje u Kijev – mjesto gdje stanuju najljepše crkve na svijetu

Za sve vas koje možda zanima porijeklo mog prezimena Dacešin, ono je iz Ukrajine. Upravo ova činjenica bila je jedan od razloga zašto mi je putovanje u Kijev uvijek bilo posebno privlačno. Otac mi je objasnio da tamo imamo i neku familiju, ali smo pogubili kontakte sa njima. Godinama je put u Kijev nekako  visio u vazduhu. Sa Bojanom iz Bratislave planirao sam neko putovanje tamo, ali od toga na kraju ništa nije bilo.

A onda je jedan kasni noćni skajp poziv i jeftin Wizz air let sve promjenio!

Kijev šta vidjeti?

Kada sumiram svoje putovanje u Kijev sa ove distance, svrstao bih ga u TOP 5 gradova koje sam ikada posjetio! Da li zbog moje donekle subjektivne privrženosti ovoj zemlji, činjenice da nisam toliko očekivao od njega ili zato što je zaista premoćan, u suštini nije ni bitno. Jedino relevatno je da me je raspametio kao malo koje mjesto do sada!

U XI vijeku Kijev je bio najveći grad Evrope, a tokom vladavine Jaroslava Mudrog u periodu od 1016. do 1054. godine, Kijev je bio centar kulture i vojne moći i čak pedeset puta veći od tadašnjeg Londona i deset puta veći od tadašnjeg Pariza.

E sad, pošto sam i mjesec dana nakon posjete Kijevu prilično oduševljen onim što sam tamo vidio, potrudiću se da vas u ovoj priči nagovorim da posjetite prijestonicu Ukrajine, malo pomognete njihov turizam i da vam pokažem  zašto će i Kijev biti vaš TOP 5 grad kada ga posjetite. Ako vas smara čitanje i u gužvi ste, onda možete pogledati ovaj video. Tu nekako stane sve ono što dole piše. I to u svega 4 minute.

Crkve u Kijevu

A ako ste se ipak odlučili da se i dalje čitamo, te da vam ispričam neke zanimljivosti o Kijevu, za kraj sam vam ostavio jedan poklon. Ali nemojte to reći onima koji su samo pogledali video 🙂

Kijev je grad sa nekim od najljepših crkvi na svijetu. Nigdje kao ovdje nisam imao priliku da vidim toliko neobičnih i zanimljivih crkvi na malom prostoru. Prva koju smo vidjeli je manastir sv. Mihaela, izgrađen između 1108. i 1113. godine, a kasnije obnovljen tokom 17. vijeka.

Ali, tokom 1936. godine religija je bila otrov za sve u Sovjetskom savezu, te su odlučili da unište ovaj manastir, jer se govorilo da “nema istorijski značaj”.

Da, šta je 1000 godina istorije, zar ne?! Međutim, prije nego što će je uništiti, Sovjeti odlučiše da dio umjetnina premjeste u jednu galeriju u Moskvi, kako bi navodno sačuvali nešto, iako nema istorijskog značaja. Ono što su oni smatrali nebitnim,  nacisti su smatrali jako bitnim, te su pokupili veliki dio umjetnina za vrijeme II svjetskog rata. Kasnije su te umjetnine preoteli Ameri, da bi na kraju svega bili vraćeni u Moskvu.

Na ovom mjestu, više od 60 godina nije bilo ništa, a onda su u maju 2000. godine vlasti Ukrajine odlučile da ponovo izgrade ovaj čuveni manastir, te je tako sv. Mihael ponovo oživio na isti način kao nekada, a njegove kupole danas su jedanOdmah preko puta ovog manastira, na suprotnom kraju široke i dugačke avenije, nalazi se crkva sv. Sofije, nazvana tako po mnogo čuvenijoj Aja Sofiji u Istanbulu. Ovo je lokalitet pod zaštitom UNESCO-a, a kada ga vidite skontaćete i zašto je tako.

Nekako, dok posmatram ovu crkvu, ne mogu da se otmem utisku koliko je neobična i posebna. Svaki detalj na njoj, mogao bih da posmatram satima. Sjedio sam na klupi koja se tu nalazi i uživao.

Nije loš pogled zar ne?!………….

Od dna pa do vrha. Pa onda ponovo. Svaki detalj. Gravure. Kupole. Do prije 10 minuta, manastir sv. Mihaela bio je najbolja stvar koju sam vidio u Kijevu, a već ima konkurenciju.

A tek unutra! Čitava unutrašnjost katedrale prekrivena je prekrasnim vizantijskim mozaicima i freskama, od kojih neki stoje tu još od 11. vijeka. Prva stvar koju vidite kada uđete je lik Djevice, a iznad nje u kupoli četiri anđela, svaki u odjeći druge boje – plava, zelena, žuta i crvena. Na zlatnoj podlozi. Moj otac, koji je inače slikar, složio bi se koliko su dobro tonirali boje. Tamuna mi spominje nešto o tim anđelima. Kaže, da su je dok je bila mala u Gruziji stalno vodili u crkvu gdje je slušala o ovim stvarima.

Za svaki detalj koji vidi, zna zašto je tu. Njegovo značenje. Poruku koju želi da prenese.

– A da predaješ vjeronauku nekada? Pitam je.

Ispred crkve, neki tip duge crne kose, sa razdjeljkom na glavi, pjeva ukrajinske narodne pesme i svira tamburoliki instrument banduru. Na momenat mi se učini da malo liči na Majkl Džeksona. Malo, možda.

Ubacujemo mu koju grivnju i započinjemo priču sa njim. Priča nam da već 13 godina svira ovdje. Nisu neke pare, ali u ovoj crkvi je krštena čitava njegova porodica. Mnogo mu znači ovo mjesto. Tu je krstio i svoje djete. Marta 2007. godine. Jaka kiša padala je tog dana, prisjeća se.

Slušam ga kako svira. Potpuno lagano, na način da bi mogao da uspava i malo djete, njegova bandura ispušta neobično umiljate zvukove.

Krećući dalje ka gradu, nailazimo na jednu uličnu instalaciju koja simbolizuje broj nestalih tokom protesta koji su ovdje desili 2014. godine. U tom trenutku, sva ona sreća koju sam osjećao do maloprije, splasnula je kada sam vidio ovu priču.

Sjećate se šta se dešavalo ovdje?

Revolucija u Ukrajini

Nakon narandžaste revolucije koja je obilježila Ukrajinu, revolucija od prije više od 3 godine bila je nešto manje narandžasta. Evromajdan, kako je kasnije dobio ime, bile su masovne demonstracije u Ukrajini, započete krajem oktobra 2013. godine iz razloga što je  tadašnja vlada odbila potpisati sporazum o bližoj integraciji sa evropskom unijom. Protesti su se tokom tri mjeseca širili čitavom Ukrajinom, da bi svoj vrhunac dostigli 22.02.2014. smjenom predsjednika Viktora Janukoviča.

Kao vrhunac svega, usljedila je intervencija Rusije, kao i referendum za Krim, nakon čega je on priključen Rusiji.

Tokom ovih demonstracija, živote je izgubilo preko 100 ljudi, među kojima je 18 policajaca, gotovo 2.000 je bilo povrijeđeno, a za preko 700 ljudi se i dan danas traga. Kažu da su ih antimajdanovci oteli. Za niti jednog od njih se ni dan danas ne zna gdje je.

Uprkos svemu, Evromajdan predstavlja jedinstven čin, u kojem je jedan narod po prvi put žrtvovao ljudske živote za “evropsku ideju” i to na najbolji mogući način, odnosno mirnim protestima, koji su zbog snažnog režima tek kasnije postali nasilni.

Da li je vrijedilo?

Sa ovim informacijama u glavi, nekako ne mogu da se otmem tuzi koju trenutno osjećam prema ukrajinskom narodu. Možda se ovo sve moglo izbjeći i žao mi je zbog mnogih stvari kroz koje je ovaj napaćeni narod prošao. Zamišljam Kijev u to vrijeme. Zamišljam plač majki koje su izgubile sinove. Jauk koji se provlačio ulicama. Izgubljena lica koja su tražila svoje najbliže.

Gledam ga sad. Tako raskošan i kraljevski. Tako grandiozan. Tražimo na mapi gdje je Podol, jer kažu njega morate obići.

Podol je najstariji dio grada. Meni možda i najbolje mjesto u čitavom Kijevu. Mada, teško je odlučiti šta je najbolje. Dugi niz ulica popločanim kaldrmom, na kojim možete kupiti milion neobičnih drangulija, od babuški u obliku NBA igrača i životinja, toalet papira sa likom Putina, starih sovjetskih novčanica, ukrajinske tradicionale nošnje, pa do nacističih predmeta, ordena, te novčića i novčanica iz ovog vremena.

Tu nađoh i par kovanica iz Bosne. Po 20 i 50 pfeninga. Pitam lika što radi da mu dam još 10 tih u zamjenu za jednu po izboru.

-Ne ne, to vrijedi dosta. – kaže mi.

– Ali ovo je novac koji i sad koristimo. Vidi, dobićeš 10 ovih, za jednu drugu koju odaberem. Zar to nije dobar posao? – pitam ga.

– Ne mogu, ove moje vrijede više nego tvoje.

– Ali ovo kod mene su iste kovanice koje ti imaš. Vidiš?

Samo odmahuje glavom.

Smijem  se i ubacujem mu nekoliko kovanica u posudu u kojoj se nalaze ostale.

– Evo. Nadam se da ću upotpuniti tvoju kolekciju!

Tokom vikenda, Podol je zatvoren za saobraćaj i čitav ovaj kraj postaje pješačka zona. Kafića više nego u Banjaluci, uličnih slikara više nego u pariskom Monmartru……….

Pročitajte više:  http://www.riopricesaputovanja.com/v1/putovanje-u-kijev/#ixzz54X43nRTC

Read More
blog, Dugo putovanje u Jevropu

POTRAGA ZA DEDA MRAZOM

U ove pretpraznične dane ne mogu a da se ne prisetim jednog od najlepših putovanja u svom životu. Iako se sve dešavalo leti, određenog  događaja uvek se setim u decembru kada nam se približava Nova Godina – posete Deda Mrazovom selu kod Rovanijemija u Laponiji! Kakav mir za duh i telo! Negovana i očuvana priroda zagrlila bajkovito  Deda Mrazovo selo  koje je u nama probudilo ono osećanje naivnosti i nevinosti i potpuno neočekivano bacilo dečije čini na nas. Jasno se sećam uzbuđenja koje nas je obuzelo i trajalo sigurno četrdeset i osam sati tokom kojih smo se ponašali kao sva deca na svetu kad im natuknete ideju da je Deda Mraz tu u blizini! Šunjali smo se po Deda Mrazovom parku i ulazili i izlazili iz stamenih brvnara potpuno očarani atmosferom, predmetima i posebnim raspoloženjem koje je vladalo među turistima i ljudima koji rade kod Deda Mraza obučeni u kostime patuljaka. Avgust se odjedanput pretvorio u decembar! Živopisne kućice bile su ispunjene mirisima i predmetima iz onih priča o neumornom deki koji okolo sveta jedri na svojim sankama i ispunjava dečije snove. Ko bar jednom kao dete nije u svojoj glavi izmaštao Rudolfa, irvasa crvenog nosa i njegove rogate saputnike kako sa lakoćom predvode Deda Mrazovu magičnu misiju?!

Negde u sred naše avanture, pošto smo se  razmileli svudo naokolo, zatekla nas je vest da je Deda Mraz došao u svoju kancelariju!Ako smo do tada i imali neku zrelu notu u našem ponašanju i činjenici da smo kupovali suvenire za porodicu, prijatelje i sebe, posle ove „neverovatne“ vesti, ona je potpuno iščilela. K’o  deca na ekskurzijama, formirali smo manje ili veće grupe i u njima proživljavali momente oduševljenja i fascinacije svim i svačim na putovanju kroz Skandinaviju. Potpuno ushićena pohitala sam da nađem članove moje ekipe, nadajući se da ću ih uočiti u okolnim brvnarama. Naletevši na dve saputnice, podelila sam dragocenu informaciju o Deda Mrazu i sada smo zajedno pokušavale da identifikujemo našu grupu i tu Deda Mrazovu kancelariju. Pretpostavka je bila  da bi to trebalo da bude negde u centru sela. Tamo se na sredini uzdizala najveća brvnara i ubrzo smo snimili da se vest o Deda Mrazovom dolasku na „posao“ pronela brzinom svetlosti. Ispred se nacrtao poprilličan broj ostalih saputnika, a mi smo se tako nadali da ćemo izbeći gužvu i uveriti se da je idol naše mašte zaista tu… I još nešto sasvim čarobno! Možemo  i da se slikamo s’ njime! I dok smo se tako ushićeni stiskali oko „svetilišta“, neki su već uspeli da udju unutra i da ovekoveče svoju davnašnju maštariju. A onda odjedanput –pomračenje! Deda Mraz je završio slikanje sa svojim podetinjilim obožavaocima i neprimetno se izvukao kroz zadnji izlaz brvnare….

I kao da već nismo bili dovoljno infantilni, potpuno razjareni i ljuti smo počeli da se raspravljamo sami sa sobom i jedni sa dugima! Videvši da su se i neki članovi naše grupe slikali sa Deda Mrazom, potpuno smo izgubile kontrolu i počeli da ih optužujemo za izdaju! „..pa kako vas nije sramota, mi vas tražimo okolo i vi mrtvi ladni pravo kod njega i slikaste se bez nas….“ Ne zarezujući ni za trenutak naš gnev, srećnici su uživali u momentu zadovoljsta i svojim iritantnim osmesima i pokazivanjem fotografije nabijali  nam na nos svoj uspeh. O bože, sećam se da sam bila iskreno ljuta, čak sam pokušala da nađem razuman razlog za to! Ali ništa nije moglo vratiti Deda Mraza, magija je nestala a mi smo za utehu otišli do Deda Mrazove pošte. Tamo su njegovi verni poštanski patuljci i vilenjaci primali naše razglednice, stavljali markice sa njegovim likom i slali ih širom sveta onoj pravoj deci…

Read More
Putešestvije po Aziji

PRIČA BR. 7: POČETAK I KRAJ MEDENOG MESECA U KINI

Posle četvrtog susreta sa „lovcima na bele tičere“, prihvatila sam ponudu i jedanaestog dana od kada sam došla u Kinu, postala sam nastavnik u osnovnoj školi u Šendženu. Dobro pripremljena, zahvaljujući  Paši, potpisala sam ugovor za posao i istog dana počela da radim. Plata je bila primamljiva ali kao i sve u Kini  nesigurna. Pošto su jedno vreme lagali da će nam obezbediti radne vize, iako sam potrošila sto eura na hitan sistematski pregled, nejasnim i zaobilaznim objašnjenjima nam je rečeno da od te igranke nema ništa. Znači, svi radimo na crno, kakvo ludilo!

U prvoj nedelji septembra došlo  nas je četvoro. Posle pokušaja da me smesti sa kineskim nastavnicima u kancelariju, Tracy je kao zadužena za nas strance, morala da popusti i da me prebaci u kancelariju koja nam je namenjena. Moj zahtev je bio decidiran jer među Kinezima me niko nije zarezivao ni dva posto, a pri tom kao što je uobičajeno , niko osim nje nije govorio engleski. Bili su hladni, nezainteresovani  i sedeli su u potpunoj tišini ceo dan. Njihova međusobna komunikacija je bila svedena na minimum.  Osećaj je bio kao da sam u grobnici. Pomisao da tako provodim svoje radne dane me je naterao na momentalnu akciju! Otišla sam u Čarlsovu kancelariju (on je bio zadužen za selekciju nastavnika,) i insistirala da me ne odvaja od ostalih kolega! Upalilo je i ubrzo sam se premestila u „Foreign teacher’s office“, bože, zvuči kao da sam ušla u Belu kuću….

Škola je slična našim osnovnim školama iz 70-ih godina, s’ tom razlikom što je  sportski  teren za košarku napravljen od plastificirane podloge a fudbalski je travnat sa plastificiranom stazom za atletiku okolo. Ulazi se kroz ogromnu kapiju od crnog gvožđa pored koje je u kućici sedeo čuvar. Ostatak ograde je u stvari visoki zid i bodljikava žica, valjda Mao nije pao. Tokom časova niko od nastavnika nije smeo da napušta prostor škole ali smo se ubrzo „mi belci“ izborili da možemo pauzu za ručak da koristimo napolju. Školska zgrada je bila ogromna i bela a gledano iz ptičije perspektive izgledala je kao rimsko jedan. U učionice i kancelarije se ulazilo sa koridora koji bi kod nas bio hodnik, a ovde je u stvari izgledao kao terasa koja se prostire svuda ispred učionica i kancelarija i vijuga u četiri pravca. Bile su raspodeljene na tri sprata, što se kod Kineza računa kao četiri, jer je nula kao broj izopštena iz upotrebe pa je prizemlje u stvari prvi sprat. Uglavnom okrečene u belo i vojnički jednostavne,  osim direktorske i one za sastanke, ni jedna nije bila ni malo moderna. Sivi metalni stolovi, bili su poređani u većini slučajeva u dva reda i sve prostorije za osoblje škole  ličile su na privremene vojne štabove u mestima koje su zauzeta od napadača koji se tu neće dugo zadržati, kao u ratnim filmovima. Ukupno ih je u našoj kancelariji bilo deset. Prozori sa starim metalnim okvirima nisu baš bili neka izolacija – ni od vrućine a ni od vetra i kiše zimi. Stakla su bila izlepljena komadima raznobojnog papira kako sunčevi zraci ne bi ulazili unutra. Postojao  je paristoriski klima uređaj koji je bio bučan i nije baš mnogo hladio. Ubacivao je vreo i vlažan vazduh s’ polja . Atmosvera je bila uvek memljiva i siva a masna farba na zidovima je sprečavala makar privremeno da isti otpadne od vlage.

Kada sam ušla unutra shvatila sam da sam jedino žensko. Dočekala su me tri prijateljski nastrojena muškarca – Boski iz Azerbejdžana, Džon iz Australije i Stendal iz Amerike. Bili smo sličnog godišta i posle nekoliko rečenica dobrodošlice, postala sam jedna od njih. Moje nove kolege, koje su se brzo pretvarale u sve što vam u Kini fali: porodica, prijatelji i osećaj doma! Izabrala sam sto desno od vrata, u redu do prozora i zauzela svoju metalnu kutiju. Boski mi je brzo objasnio da je nedelju dana pre našeg dolaska školu napustilo devet nastavnika, zato što su im uslovi za rad znatno pogoršani u odnosu na početne. Kendal je bio jedini koji je ostao – mirno je saopštio da su mu trebale pare i da je zato pristao na izmenu.  Otišla sam da pokupim udžbenike iz biblioteke i pošto sam ih donela počela sam da pregledam fioke u mom stolu. Bilo je tragova bivših kolega na sve strane; dečiji crteži na zidovima, ostaci hamera, olovke, bojice flomasteri. Napravila sam neki red a zatim ostatak dana ćaskala sa kolegama. Čarls nam je rekao da ćemo sutra početi da držimo časove. Tako je prošao moj prvi radni dan. Lokacija škole je bila prilično zgodna; malo hodanja do metro stanice a zatim dvedesetak minuta vožnje zelenom linijom metroa do hostela, za kineske pojmove udaljenosti – više nego dobro!

U hostelu me je dočekao hladan tuš! Sačekala me ekipa mojih sustanara sa sve imigracionom policijom! Ja pomislih: „Ok, kontrola pasoša, sasvim normalna stvar.“ Kad ono iznenađenje, naši pasoši su u redu ali kao problem je što se nismo se prijavili u policiju?!! Ja poludim i kažem mojoj cimerki Li da kaže policajcu  da ne izmišlja propise jer svi dobro znamo da je hostel dužan da nas prijavi! Nastane opšta graja, Džona nigde ni od korova, neki Francuz viče jer se tek to jutro prijavio u hostel i poziva se na neka prava…“Kakva bre prava, pa mi smo u Kini !?“, pomislih. Rezultat rasprave je katastrofalan! Kineski policajac tvrdi da stranci ne mogu da ostanu u hostelu jer hostel nema dozvolu ili nešto tome slično!! I onda počinje ludilo,  Novozelandjanin dobacuje da smo svi rezervisali preko Bookinga sobe a to ne bi bilo moguće da hostel nema papire, Paša odmahuje glavom i pokazuje mi glavom da će priča loše da se završi a Kinezi sede i ne progovaraju ni reč gledajući nas kako se svi raspravljamo u glas. Policajac bezizražajnog lica izriče presudu na kineskom a Li prevodi: „ Sorry, you need to leave, now“. Mi šokirani, kuda ćemo sad u predvečerije?!?! Ubeđujemo se sa njim i on na kraju pristaje da hostel napustimo ujutru – ode sve niz Dunav, rešila sam problem posla i sad umesto da uživam po planu još mesec dana ovde štedeći pare za stan, moram da se selim, ko zna gde…A kako ću sutra u školu kad treba da se iselim?! Završio se medeni mesec u Kini…

Read More
blog, Putešestvije po Aziji

PRIČA BR. 6: KAKO JE PROTEKAO PRVI RAZGOVOR ZA POSAO

Nekoliko sati pošto sam preko Wechat aplikacije poslala u eter poruku da tražim posao, počeli su da me kontaktiraju agenti. Bila sam potpuno oduševljena. Sad vi mislite da su to neki ozbiljni ljudi iz ozbiljnih institucija ili agencija koje se bave zapošljavanjem, zar ne? Jer u krajnjoj liniji, Kina je velika, progresivna i ozbiljna zemlja – kažu svi ovde! E pa nisu to nikakvi agenti za zapošljavanje koji imaju radno mesto na kome regrutuju nastavnike engleskog jezika ili možda neke strance druge struke, to je najobičniji svet koji mora da preživi dan i lovi u mutnom.  Zakazali su mi nekoliko sastanaka sa predstavnicima škola i obdaništa, od kojih kasnije dobijaju nekoliko hiljada juana na  crno u kešu kao nagradu ako se zaposlim i ostanem izvesno vreme . Tako sam počela da idem na intervijue. Potpuna sprdnja i ludilo su nastupili! Iako tada nisam bila svesna šta mi se događa, pa sam bila mrtva ozbiljna i skoncetrisana, sada se sećam svega iz tog perioda kao komedije sa Džeki Čenom.

Na prvi razgovor sam pošla taksijem tako što mi je „agent“ poslao sliku adrese i obdaništa. Bilo kakvo pisanje na engleskom nema svrhu, jer taksista, a ni drugi, ne umeju da pročitaju. Nisam imala predstavu koliko je to mesto udaljeno od hostela, a još manje gde se tačno nalazi. Sećam se da je to bio prvi kišni dan od mog dolaska u Šendžen i da sam potpuno iskvasila sandale koje su bile nepraktične za tu količinu vode. Bilo je sparno i vruće. Vožnja je trajala oko pola sata i taksista me je ćutke izbacio ispred neke rampe prstom pokazujući gde da idem. Pogledala sam okolo, prošla kroz rampu i sa desne strane ugledala zgradu koja je ličila na obdanište.Uporedivši sliku koju mi je agent poslao shvatila sam da sam pogodila iz prve. Duboko sam udahnula i pomislila: „Ok, stisni zube i daj sve od sebe!“ Ušla sam u dvorište osvrćući se da vidim nekog ko bi izgledao kao agent koji me čeka, ali nikog nisam videla. Otišla sam do glavnog ulaza i hrabro zakoračila unutra. Portir me je radoznalo gledao, a ja sam izustila paradoksalnu glupost: „Do you speak English?“ Ha, sad kad se setim spopadne me smeh, ali eto… Naravno da nije govorio ni reč engleskog. Smešeći se i pričajući mi nešto na kineskom pokazao mi je rukom da pođem za njim.Ušli smo u neki veći hol i on je počeo glasno da doziva nekog. Pojavio se mršav mladić u beloj košulji i crnim pantalonoma sa velikim kockastim naočarima. Izgledao je kao Kvisko iz legendarne Kviskoteke Olivera Mlakara. Upitno me je gledao i odmah sam shvatila – ovaj bre pojma nema što sam tu! Kvi-sko (tako sam ga prozvala u mojim misliam) me je skromnim engleskim  upitao šta želim a ja sam mu objasnila da me je poslao agent na razgovor za posao jer im treba nastavnik engleskog. Začuđeno mi je rekao da ne zna ništa o tome. Pokazao mi je neku malu sobu  gde mogu da sednem i sačekam. Zatim je nestao. Razgledala sam okolo….isto kao kod nas, dečiji crteži po zidovima, graja koja dopire iz daljine i neizbežni miris kuhinje, ali kineske. Posle desetak minuta se vratio i objasnio da ne znaju ko je taj agent i zašto me je poslao?! Bila sam u šoku, kakva je bre ovo glupost? Zatim je rekao da, pošto sam već došla, direktor odobrava da mogu da održim demo čas! „Šta bre ovi ljudi rade? Kako je bre moguće da niko ništa ne zna?!“ Ustala sam sa stolice ka njemu i rekla da me odvede kod dece. Usput smo svratili u neku dečiju učionicu da ja uzmem nešto od demo materijala. Iskreno rečeno, pojma nisam imala šta radim! Ali nisam imala šta da izgubim. I ako se nisam spremila za ovako nešto odlučila sam da improvizujem,  jer deca su deca – svuda nemirna i radoznala. Pokupila sam sličice životinja, boja i nebeskih tela i rekla mu da me odvede kod dece. „They just sleep and eat“, izustio je Kvi-sko. Razumela sam suštinu.

Ušli smo u dnevni boravak  i ja sam glasno rekla: „Hello!“ Vasitačice su bile okolo raspoređene, verovatno svaka sa svojom grupom. Nijedna nije odgovorila, shvatila sam da ne govore engleski. Deca su bila isuviše mala, oko tri godine stara, sveže probuđena i po njihovim malim sanjivim licima shvatila sam da hoće mamu a ne mene i demo čas! „Jbg!“, pomislih. Zatim sam stala ispred dečijih stolova i pokušala da im privučem pažnju pričajući iskarikiranim tankim glasom i pozivajući ih da me slušaju: „Hi there, my name is Nataly!“Neki su počeli da plaču, a većina me je gledala razrogačenih očiju, dok su im ručice bile zauzete muljanjem po supi sa nudlama. Mora da sam im izgledala kao neka čudna bela spodoba, čije oči nisu bile ikošene i kosa nije bila crna i koja je naprasno prekinula njihov popodnevni ritual. Brzo mi je bilo jasno da tek oni nisu imali pojma šta se dešava. Sledećih petnaest minuta sam pokušavala da ih animiram pokazujući im životinje i boje uz izgovor reči. Cela situacija je izgledala blesavo: ova deca nisu znala ni reč engleskog! Po reakciji bih rekla da možda nisu ni videli osobu bele rase…Za to vreme Kvi-sko je uredno posmatrao i zapisivao nešto u malu crnu sveščicu. Čovek me je ’ladno ocenjivao….on, koji natuca engleski! Ludilo mozga. Zatim je ustao i pokazao mi rukom da je demo čas završen. Sve je prošlo za tren i pošto me je otpratio do vrata i rekao: „We call you.“, otišla sam da jurim taksi. Činilo mi se da je u pitanju skrivena kamera! Četrdeset i pet minuta sam kao sumanata pokušavala da nađem slobodno vozilo i onda konačno stade jedan, a usput me i okupa. Vratila sam se u hostel kao pokisla kokoš…Paša me je dočekao na vratima i počeo da se valja od smeha: „Welcome to China“, izustio je.

Read More
blog, Putešestvije po Aziji

PRIČA BR. 5 : HOSTEL, DŽON I INTERNACIONALNA EKIPA

Pošto sam konačno upoznala Džona koji je bio menadžer hostela i dobila uputstva od drugih „stanovnika“ simpatičnog prebivališta  kako sve funkcioniše, započela sam period adaptacije. Nikad nisam imala problem sa uklapanjem u internacionalnu sredinu a taj proces  inače po hostelima mnogo bolje funkcioniše nego na drugim mestima. Ljudi su veoma fleksibilni i upućeni jedni na druge i začas se pravi osećaj zajednice! Ako to niste probali a volite da putujete i da se družite – toplo vam preporučujem! Naravno, treba znati da je komfor ograničen i da vam je intimni prostor sužen ali zato se u inostranstvu nikada nećete osećati usamljeno ili izopšteno.

Moj novi poznanik Paša, rodom iz Izraela, bio je komunikativan  i  zanimljiv lik koji je u Kini boravio u više navrata a sada već dve godine u kontinuitetu. Odmah je me informisao gde se šta nalazi i poveo me u mali obilazak tu po kraju, čisto da bih mogla da funkcionišem tokom dana. Kao pasionirani ljubitelj ljute hrane, odveo me je na nekoliko mesta gde može  da se ruča ili večera za zaista male svote novca ( u proseku za 3 eura) ali isto tako može i da da sprži usnu duplja i svi ostali unutrašnji organi! Dobila sam kratki i ubrzani kurs o tome gde se šta jede i kako da naručujem hranu i ubrzo sam shvatila kao i mnogi da ta vrsta obedovanja nije prihvatljiva za svaki dan. Pošto je deo grada u kome sam boravila bio jedan od mnogih „centara“ u Šendženu, sve se naizgled činilo urednim: ti mali restorančići su spolja delovali egzotično ako ne obraćate mnogo pažnju na detalje ali kad počnete da zagledate  onda kreće paranoja…Bila sam bila ekstremno umorna i odlučila sam da se u ovom periodu ne bavim mnogo time jer nisam želela da stvaram pogrešan prvi utisak. Zato sam se fokusirala na spavanje i lenčarenje i vreme sam provodila ili u krevetu ili povlačeći se po hostelskoj dnevnoj sobi. U blizini sam otkrila veliki supermarket, pokupovala  neke namirnice i pokušala sam da se hranim kuvajući u hostelu.  Usput sam ćaskala sa mojim cimerima i sakupljala informacije kako se živi i šta ko od njih radi u velikoj zemlji Kini. Devedest odsto njih su nastavnici Engleskog! Kakvo ludilo, a pritom je svaki stoti zaista nastavnik engleskog…

Ljudi su se ovde sjatili sa svih strana svete i ako izuzmem Japance i Eskime, nije bilo nacije ili rase koja nije imala svog predstavnika. U tih desetak dana koliko sam boravila u Youth hostelu, upoznala sam dva Izraelca, Novozelandjanina, dvoje Amerikanaca, dvoje Rusa, petoro Kineza, jednog Vijetnamca, Australijanca i Francuza. Ekipa je bila krajnje raznolika i druželjubiva i ako moram priznati da su se Kinezi, gledano sa ove distance, prilično držali po strani. Izuzetak je bio Džon koji je  više svojim  znakovnim nego glasovnim jezikom,  svima stavio do znanja da voli da kuva i da isprobava svoja jela na nama strancima. Tako je po ceo dan, kad ne radi poslove oko hostela, trčkao okolo sa činijama vruće supe sa nudlama i neizbežnim korijanderom i ubeđivao nekoga od nas da to mora da pojede! Na početku su mi svi ti mirisi bili intenzivni i nekada prejaki, pa sam ponekad imala utisak da sam upala u džak sa začinima! Na kraju dana Džon nas je uvek okupljao sve zajedno oko stola. Služeći se kineskim đakonijama, od kojih polovinu ne prepoznajem ni po ukusu a ni po izgledu, polako sam počela da shvatam koliko sam daleko od kuće i svojih navika i običaja. Obuzimalo me je čudno uzbuđenje praćeno neizvesnošću i nesvakidašnjim mirisima a kako sam uspela da se oporavim od vremenske razlike posle nedelju dana, predstojao mi je najvažniji zadatak – pronaći posao! Paša je kao i uvek bio prvi tu da mi objasni kako treba da se ponašam i šta mi je činiti u ovoj sasvim posebnoj sredini. Slušajući njegove savete pomalo sam bila u neverici: …“nije važno šta i koliko znaš, važno je to što si bela, imaš plavu kosu i naravno, super je što govoriš Engleski…ali oni ga uglavnom ne razumeju pa nije ni to presudno…“Za početak sam morala da instaliram legendarni „Wechat“, platformu bez koje u Aziji ne možete da funcionišete. To mu dođe nešto kao kombinacija Vibera i Facebook-a i sve kontakti, bilo poslovni bilo privatni, počinju razmenom vaših Wechat korisničkih imena. I tako ja od Paše dobih imena agenata za posao u Šendženu! Pošto sam svima poslala zahtev za prijateljstvo kroz rečenicu „Hi, I am an English teacher“, preostalo mi je samo da čekam odgovore.

Pre nego što sam krenula u Kinu, uredno sam pripremila svoj CV koji je bio posebno prerađen za datu situaciju i propraćen raznim diplomama iz engleskog jezika i preporukama. No međutim, agente koji su vrlo brzo odgovorili na moj zahtev, to apsolutno nije interesovalo! Jedan broj njih mi je uredno tražio da pošaljem video u kome se predstavljam ko sam i šta sam a ostali su me pitali odakle sam i da li mogu da im pošaljem sliku?! Začuđeno sam pitala Pašu u čemu je stvar i bila sam vrlo iznervirana idejom da okolo šaljem svoju sliku kao da sam kandidatkinja za modnu reviju a ne za posao nastavnika! Paša je s’ osmehom odgovorio: „ Chinese way…“ ….“Nemoj da im šalješ sliku i snimak, odbi ih i kaži da prihvataš samo razgovore uživo…..samo žele da vide da li si bela! Crnce i osobe tamnijeg  tena prihvataju samo ako nemaju drugi izbor, a to znači ako je manjak belaca“. Poslušala sam bez reči, totalno se uklapalo u moj film u glavi. I ako nisam imala apsolutn nikakvu predstavu šta iza svega toga stoji i da li dobro postupam, odlučila sam da ipak u skladu sa svojom petom decenijom života dam celoj priči makar neki oblik dostojanstva. Dragi Kinezi, neće moći baš tako, ako ću da radim za nekoga, ne znači da ću da plezim bilo kome….pogotovo ne svojim slikama! Gorak ukus u ustima i inat se probudio… Imam tolike godine i prvi put saznajem da sam bela…..te zato vredim?!! Počela je moja kineska odiseja…

Read More
blog, Putešestvije po Aziji

PRIČA BR. 4: POSLEDNJA STANICA – ŠENDŽEN

Iznenada sam začula glas iz daljine…“Missy, missy, look here please…“uh, otvaram oči koje me užasno peku. Opet sam zaspala, ovogo puta u kombiju od hongkongškog aerodroma do kineske granice. Glas je pripadao carinskom službeniku koji stajao ispred kombija i držao neku spravu poput pištolja uperenu u nas. Shvatih da nam kontrolišu telesnu temperaturu…napredno, nema šta! Prelazimo medjugranični prostor vijugajući usmereni kolovoznim čunjevima. Sve izgleda perfektno, moderno, svetski. Žedna sam ali imam flašicu sa zaostatkom vode, neko mi je napomenuo da ne ostajem bez vode, napolju je vruće kao u loncu. Konačno dolazimo do poslednjeg prelaza, policajac pregleda pasoše, vize i prolazimo! Gotovo, ušla sam konačno u Kinu, posle 32 sata….

Kombi nas istovaruje u nekom delu koji izgleda kao ogromno stajalište, okrećem se i pokušavam da shvatim gde sam?! Svi natpisi su na kineskom, nigde belca, vozač otišao. Koncentrišem se, treba da uhvatim taxi ali gde? Stvari su mi teške kao okov, oko mene milion ljudi, počinju da me saleću mali, žuti ljudi vukući me za rukav. Sve vreme samo kineski čujem. Polazim za jednim Kinezom koji mi pokazuje kola ali ubrzo shvatam da je lažnjak, nigde table ni natpisa! Ponavljam kao navijena na engleskom: „How much to KK-Mall?“ To je neki šoping centar gde će me čekati drugar iz Beograda, ali džaba mi, niko ne razume a i šta mi znači odgovor kad ne znam gde sam i koliko ću dugo da se vozim. Onda ugledah dugačak red i taksi vozila koja se ređaju u nizu, bordo siva sa znakom Jette ili Toyote. Stajem u red dugačak sigurno stotinjak metara i vučem se ko prebijena po ludačkom suncu.Setih s da pogledam koliko je sati, četiri popodne…zovem drugara da mu se javim, potvrđuje da će me čekati na dogovorenom mestu. Došao i moj red, taksista ništa….ne pada mu na pamet da pomogne oko stvari, sedi unutra i čeka. Ulazim i kažem: „KK-Mall“! Ponavlja za mnom i mrmlja nešto na kineskom, ja ne reagujem, umorna sam i dosta mi je apsolutno svega. Naslanjam glavu na prozor i gledam…krećemo i izlazimo na neki glavni pravac valjda, dugački bulevari, nadvožnjaci, zelenilo i cveće. Impresivno nema šta! Razmišljam…“ok, sad će sve biti lakše, samo da se dokopam hostela..“

Drugar me čeka na dogovorenom mestu. Izlazim iz taksija, čekam ga da stigne i udišem vreo i vlažan vazduh ispunjen teškim mirisima. Evo ga, kaže mi da smo blizu hostela, hodamo nekih dvesta metara i ulazimo u soliter. Na ulazu neko obezbeđenje, odmahujemo glavom i ulazimo u klaustofobičan lift, bez klime. Penjemo se na dvadeset i drugi sprat i izlazimo u lavirint od hodnika. Okolo duvaju mestimično postavljeni ventilatori sa zida. Ulaz svakog stana ima vrata a spolja su rešetke. Nekoliko stanova je otvoreno, čuju se glasovi, širi se neki čudni vonj i konačno dolazimo do vrata hostela „Youth hostel“ kaže natpis. Kasnije ću saznati da svaki drugi ima „youth“ u nazivu. Otvaramo vrata, unutra je tišina i nema nikoga da nas dočeka. Od vrata na gore vode stepenice i niz njih je užurbano strčao čudan lik. Belac, obrijan do pola glave u zelenkastim bermudama i nekoj crnoj majci sa bradicom i brkovima svetlo smedje boje, ljubazno je izgovorio: „Hi, come in, John is not here“(menadžer hostela). Njegovo mlohavo krupno telo je posegnulo za mojim prtljagom a drugar koji me je doveo se pozdravio i pošto smo se dogovorili za kasnije viđenje, otišao. Paša, tako se zvao moj sledeći prvi prijatelj u Kini, čovek koji mi je neizmerno pomogao i kome ću tek posvetiti neke od mojih priča. Pozvao me je rukom da se raskomotim u dnevnom boravku prilično prostranog stana. Pošto smo razmenili nekoliko rečenica i zvanično se upoznali, poveo me je na sprat gde su bile spavaće sobe – dve ženske, jedna sa šest a druga sa četiri kreveta i jedna velika muška sa osam kreveta. Kreveti su bili prilično sabijeni i spratni. Manja ženska i muška soba su bile upućene na spratno kupatilo a ona veća ženska je imala svoje. Ušli smo u četvorokrevetnu žensku i pošto je bila potpuno prazna izabrala sam sebi krevet do prozora u prizemlju i sručila se na njega ne obraćajući pažnju na stvari! Konačno, Šendžen!

Read More
blog, Putešestvije po Aziji

PRIČA BR.3: HONG KONG KONAČNO!

Ruka na mom ramenu me je nežno protresla…stjuardesa egzotičnog izgleda, medene puti. Jedva sam otvorila svoje slepljene kapke i pogledala gde sam?Pojma nemam, neki aerodrom..prisećam se..a, da! Kuala Lumpur! Moj hipi saputnik je već ustao i vadi svoje stvari iz kasete nad sedištima. Ne žurim, nema potrebe jer nas je mnogo a kolona još nije krenula iz aviona….polako se zakopčavam, proveravam svoju okovratnu torbicu i dokumenta. Sad već žurim kroz tunel koji nas odvodi iz aviona jer shvatam da je aerodrom u Kuala Lumpuru jedan od najprometnijih u tom delu sveta a izlaz za moju sledeću vezu daleko. U stvari, iskreno rečeno, nisam imala pojma šta radim. Unezvereno sam pratila oznake povremeno bacajući pogled u svoju kartu i bila sam u potpunoj panici da ću opet izgubiti vezu a ovaj aerodrom nije imao kraj! U sred te trke dolazimo do nečeg što liči na metro?! Ulazim unutra i shvatam koliko je sve ogromno i daleko. Ipak stižem čak i malo ranije i tržim mesto da se spustim negde..ne mogu bre više, ko zombi bauljam…Jedem neke ostatke iz aviona, zaključujem da mi nema cvikera za vid! Super, samo mi je to falilo, idem u Kinu da podučavam engleski i da škiljim kao ludača!

Opet čekam u redu, čekiram pasoš, pregledaju nas, strogo se vodi računa o relaciji muško-žensko..Ostatka se ne sećam, znam da sam sela u avion i mučila se da kunjajući i udarajući glavom o stranicu aviona pored prozorčeta. Nisam imala snage ni da pogledam ko mi je saputnik. Žmureći slušam glasove stjuardesa, zatvaranje kaseta, dobrodošlicu kapetana i padam u mrak ponovo! Za tren (koji je trajao tri sata i pedeset pet minuta) smo sleteli u Hong Kong! Ne mogu da verujem da sam na poslednjem aerodrom u nizu na ovom putovanju i sad me već piči adrenalin..

I ako umorna do koske, širom sam otvorila oči i počela da pratim znake po uputstvima koje mi je dao drugar s’ početka priče o mom putešestviju! Konektujem se a WiFi, uključujem se u život. Takodje prostran i dobro uređen, aerodrom na koji ću sletetei nekoliko puta u sledeće dve godine,  privukao mi je  pažnju. Kosmopolitski duh me je polako obuzimao a neizvesnost koju sam sad udisala punim plućima me je razbudila kao da sam najodmornija na svetu. Kontrola pasoša i vize…sve je dobro prošlo, kupim prtljag i polako guram ogromna kolica po holu tražeći znak za kombi stanicu kako mi je objašnjeno. Dolazim do pulta i avantura počinje….niko ne govori ni reč engleskog! Kasnije sam saznala da su tu zaposleni Kinezi iz Kine ili ti China Mainland Kinezi. Pojma nemam šta radim, širim ruku sa novcem, uzimaju koliko treba, valjda?! Kombi je vrlo kulturan, ekipa unutra: ja sama protiv svih – Kineza! Krećemo ka granici koja je udaljena otprilike 25km od aerodroma ali gde ću tačno završiti nemam predstavu. Znam samo da prelaskom granice ulazim u Šendžen…grad sa interneta!

Read More
blog, Putešestvije po Aziji

DESET STVARI KOJE TREBA DA IMATE PRE NEGO ŠTO SE UPUTITE U KINU SAMI

 

  1. VPN softver plaćen i instaliran na mobilnom telefonu ili laptopu ili spakovan na flešu – neophodan da biste se konektovali na google u bilo kojoj formi u Kini (preporučujem Astrill ili Super VPN, https://www.astrill.com/download.php / https://supervpn-free-vpn-client.en.uptodown.com/android).
  2. Određenu svotu kineske valute (preporuka je da razmenite oko 50 eura minimum)- menjačnice su jako retke osim na graničnim prelazima ali natovareni prtljagom ne želite da ih tražite a u bankama je gužva.
  3. Adresu hotela ili mesta gde ćete biti smešteni i to na kineskom, najbolje je slikati na internetu ili pre ulaska u Kinu instalirati bilo koju njihovu aplikaciju za mape ukoliko umete da je koristite.
  4. Instaliran WeChat https://whatsapp.en.softonic.com/, aplikaciju koja se u Aziji koristi za komunikaciju sa ljudima sa nekoliko kontakata stranaca koji žive u Kini, po mogućstvu u gradu u koji idete (pre polaska možete se povezati sa strancima koji tamo žive)
  5. Kontakt nekoga ko govori kineski (po mogućstvu Kineza)
  6. Sitne juane ako cete koristiti metro ili autobus (u protivnom ćete čekati dugo u redu da ih rasitnite)
  7. Sva nephodna dokumenta kao što su: pasoš, vizu ako je neophodna, popunjen formular za ulazak u Kinu sa detaljima i adresom gde odsedate (sačuvajte svoju avionsku kartu, odštampajte rezervaciju smeštaja na kineskom pre polaska)
  8. Još jednu dodatnu rezervaciju za smeštaj ukoliko shvatite da je prva neobjašnjivo nestala.
  9. Dobar internet paket na svom telefonu jer možete kada vam je najpotrebnije ostati bez WiFi konekcije.
  10. Svest o tome da je ulazak u Kinu u 99% slučajeva gubitak komunikacije sa ostatkom sveta i da Kinezi govore engleski u jako malom procentu ili prosto rečeno onima koji ga govore odmah tražite broj telefona ili WeChat kontakt.

Read More
blog, Putešestvije po Aziji

PRIČA BR.2: LET DO HONG KONGA PREKO POLA AZIJE

Od Beograda do Kine nikad stići! Ako ubodete dobru kartu, u najboljem slučaju putovaćete 15 sati. Moj prvi let na daleki istok je bio podeljen u tri dela, od Beograda do Abu Dabija pa onda od Abu Dabija do Džakarte i od Džakarte do Hong Konga a predviđeno vreme putovanja oko 21 sat. Ali to je bio samo plan, moja putnička karma je bila potpuno drugačija! Pošto sam nekako došla do Džakarte i već bila 15 sati na putu, dočekalo me je neprijatno iznenadjenje – ukrcavanje na sledeći let već je bilo započeto i ja sam ostala bez leta! Lepo su me dočekali i saopštili mi da sledećih šest  sati mogu da boravim ili u hotelu ili u salonu gde je postavljen švedski sto. U sekundi sam pomislila i ako sam bila umorna,  da možda pokušam da odem da vidim Džakartu. Ali, s’obzirom da mi je čitava ova situacija bila nova, prtljag ogroman a ja neinformisana o viznom režimu, pomisao da provedem vreme na aerodromu mi se učinila prilično zanimljivom a odlazak u hotel za tako kratko vreme besmislenim !

Aerodrom u Džakarti je krajnje retro i za razliku od mnogih kompletan ambijent je u stilu osamdesetih. U momentima me je podsećao na hotel Moskvu i na meni dobra stara vremena kada su tete u „borosanama“ i čike sa uredno složenom krpom preko ruke činili okosnicu ugostiteljskog kadra u hotelu i vrlo uljudno služili slučajne i namerne prolaznike. Kao podsetnik da se ovo ipak dešava u 2014, tu je bio WiFi i mogućnost da se lepo zavalite u fotelju i zanimate na lap-topu ili nekom androidu ili pak odspavate ako ste umorni i dovoljno autosugestivni.

Pošto je ljubazni službenik sitnog tela i osmehnutog lica uzeo moj pasoš i otišao da obavi sve što je potrebno da bih se ukrcala na sledeći let, a drugi me odveo do pomenutog salona sa švedskim stolom, radoznalo sam prišla načičkanom stolu i natrpala tanjir svim i svačim. Hrana na ovom delu zemaljske kugle uvek počinje pirinčem ili testeninom a ostalo su mnogobrojni dodaci u vidu veoma začinjenog mesa ili povrća. Zatim sam se stacionirala u svoju izlizanu fotelju i jedući ukusnu i mirisnu hranu posmatrala situaciju u salonu…Potpuno blesav trip! U momentu sam shvatila da se nalazim jedno 6000 km od svoje zemlje, sama kao deo velike dečije slagalice koji pokušava da se ugura na svoje mesto! Oko mene je sve prštalo od različitosti rasa, načina odevanja, ponašanja…Pošto sam se javila kući i rekla šta se desilo, moja pažnja je opala i više nisam mogla da izdržim te sam zaspala. Rastrzan utiscima i podsvesnim slikama događaja koji su me pratili poslednjih nekoliko dana, moj san me je brzo izdao, te sam ostatak vremena provela pokušavajući da  slušam muziku i pročitam neke detalje o gradu u koji idem i u kome treba da provedem još nedefinisano vreme: Šendžen (Shenzhen) u jugoistočnoj Kini na granici sa Hong Kongom! Logujući se po ko zna koji put na internet i gledajući slike mog budućeg prebivališta, bila sam potpuno zadivljena prizorima : bleštave reklame čiji  se odraz razliva na površini reke na kojoj grad leži, impozantne građevinekoje se ističu visinom ili veličinom, broj stanovnika koji odgovara jednoj i po Srbiji – pitala sam se, da li su to samo odlične fotografije ili zaista realan prizor?

I ako se nije činilo mogućim prošlo je četiri i po sata od kada sam došla u Džakartu i ponovo se sitan, ljubazan čovek pojavio predamnom i svojim skromnim engleskim sa jakim akcentom me je pozvao na ukrcavanje: ..“Madam, please follow me, I take you to your plane..“ Usput sam saznala intrigantnu informaciju – pa ja ne idem direktno u Hong Kong! Nije postojala veza pa su me čekirali na avion za Kuala Lumpur a iz Kuala Lumpura  treba da letim za Hong Kong. Hodajući u neverici za svojim dodeljenim pratiocem, pokušavala sam da izračunam kada ću ja to doći do Hong Konga?!? Shvatila da ću moći da se pohvalim pričom da sam za otprilike 30 sati uspela da obiđem pet azijskih aerodroma! Tako se moje putovanje u Kinu potencijalno produžilo za novih 15 sati i sada već izgubljena u silnim vremenskim razlikama, posle čekanja u redu za ukrcavanje, našla sam se u prepunom avionu za Kuala Lumpur. I ako nije bio ni blizu udoban kao prethodna dva, pošto sam odslušala po treći put pozdrav kapetana i uputstva za hitno napuštanje aviona na 4-5 jezika, polako sam padala u komu usput konstatujući da je moj saputnik neko čudno hipi stvorenje koje je odlučilo da svoje noge podigne na sedište i stavi ih pod svoj tur, ne hajući mnogo za pravila lepog ponašanja i miris svojih čarapa sumnjive boje….

12