Od Beograda do Kine nikad stići! Ako ubodete dobru kartu, u najboljem slučaju putovaćete 15 sati. Moj prvi let na daleki istok je bio podeljen u tri dela, od Beograda do Abu Dabija pa onda od Abu Dabija do Džakarte i od Džakarte do Hong Konga a predviđeno vreme putovanja oko 21 sat. Ali to je bio samo plan, moja putnička karma je bila potpuno drugačija! Pošto sam nekako došla do Džakarte i već bila 15 sati na putu, dočekalo me je neprijatno iznenadjenje – ukrcavanje na sledeći let već je bilo započeto i ja sam ostala bez leta! Lepo su me dočekali i saopštili mi da sledećih šest sati mogu da boravim ili u hotelu ili u salonu gde je postavljen švedski sto. U sekundi sam pomislila i ako sam bila umorna, da možda pokušam da odem da vidim Džakartu. Ali, s’obzirom da mi je čitava ova situacija bila nova, prtljag ogroman a ja neinformisana o viznom režimu, pomisao da provedem vreme na aerodromu mi se učinila prilično zanimljivom a odlazak u hotel za tako kratko vreme besmislenim !
Aerodrom u Džakarti je krajnje retro i za razliku od mnogih kompletan ambijent je u stilu osamdesetih. U momentima me je podsećao na hotel Moskvu i na meni dobra stara vremena kada su tete u „borosanama“ i čike sa uredno složenom krpom preko ruke činili okosnicu ugostiteljskog kadra u hotelu i vrlo uljudno služili slučajne i namerne prolaznike. Kao podsetnik da se ovo ipak dešava u 2014, tu je bio WiFi i mogućnost da se lepo zavalite u fotelju i zanimate na lap-topu ili nekom androidu ili pak odspavate ako ste umorni i dovoljno autosugestivni.
Pošto je ljubazni službenik sitnog tela i osmehnutog lica uzeo moj pasoš i otišao da obavi sve što je potrebno da bih se ukrcala na sledeći let, a drugi me odveo do pomenutog salona sa švedskim stolom, radoznalo sam prišla načičkanom stolu i natrpala tanjir svim i svačim. Hrana na ovom delu zemaljske kugle uvek počinje pirinčem ili testeninom a ostalo su mnogobrojni dodaci u vidu veoma začinjenog mesa ili povrća. Zatim sam se stacionirala u svoju izlizanu fotelju i jedući ukusnu i mirisnu hranu posmatrala situaciju u salonu…Potpuno blesav trip! U momentu sam shvatila da se nalazim jedno 6000 km od svoje zemlje, sama kao deo velike dečije slagalice koji pokušava da se ugura na svoje mesto! Oko mene je sve prštalo od različitosti rasa, načina odevanja, ponašanja…Pošto sam se javila kući i rekla šta se desilo, moja pažnja je opala i više nisam mogla da izdržim te sam zaspala. Rastrzan utiscima i podsvesnim slikama događaja koji su me pratili poslednjih nekoliko dana, moj san me je brzo izdao, te sam ostatak vremena provela pokušavajući da slušam muziku i pročitam neke detalje o gradu u koji idem i u kome treba da provedem još nedefinisano vreme: Šendžen (Shenzhen) u jugoistočnoj Kini na granici sa Hong Kongom! Logujući se po ko zna koji put na internet i gledajući slike mog budućeg prebivališta, bila sam potpuno zadivljena prizorima : bleštave reklame čiji se odraz razliva na površini reke na kojoj grad leži, impozantne građevinekoje se ističu visinom ili veličinom, broj stanovnika koji odgovara jednoj i po Srbiji – pitala sam se, da li su to samo odlične fotografije ili zaista realan prizor?
I ako se nije činilo mogućim prošlo je četiri i po sata od kada sam došla u Džakartu i ponovo se sitan, ljubazan čovek pojavio predamnom i svojim skromnim engleskim sa jakim akcentom me je pozvao na ukrcavanje: ..“Madam, please follow me, I take you to your plane..“ Usput sam saznala intrigantnu informaciju – pa ja ne idem direktno u Hong Kong! Nije postojala veza pa su me čekirali na avion za Kuala Lumpur a iz Kuala Lumpura treba da letim za Hong Kong. Hodajući u neverici za svojim dodeljenim pratiocem, pokušavala sam da izračunam kada ću ja to doći do Hong Konga?!? Shvatila da ću moći da se pohvalim pričom da sam za otprilike 30 sati uspela da obiđem pet azijskih aerodroma! Tako se moje putovanje u Kinu potencijalno produžilo za novih 15 sati i sada već izgubljena u silnim vremenskim razlikama, posle čekanja u redu za ukrcavanje, našla sam se u prepunom avionu za Kuala Lumpur. I ako nije bio ni blizu udoban kao prethodna dva, pošto sam odslušala po treći put pozdrav kapetana i uputstva za hitno napuštanje aviona na 4-5 jezika, polako sam padala u komu usput konstatujući da je moj saputnik neko čudno hipi stvorenje koje je odlučilo da svoje noge podigne na sedište i stavi ih pod svoj tur, ne hajući mnogo za pravila lepog ponašanja i miris svojih čarapa sumnjive boje….