blog, Putešestvije po Aziji

PRIČA BR. 6: KAKO JE PROTEKAO PRVI RAZGOVOR ZA POSAO

Nekoliko sati pošto sam preko Wechat aplikacije poslala u eter poruku da tražim posao, počeli su da me kontaktiraju agenti. Bila sam potpuno oduševljena. Sad vi mislite da su to neki ozbiljni ljudi iz ozbiljnih institucija ili agencija koje se bave zapošljavanjem, zar ne? Jer u krajnjoj liniji, Kina je velika, progresivna i ozbiljna zemlja – kažu svi ovde! E pa nisu to nikakvi agenti za zapošljavanje koji imaju radno mesto na kome regrutuju nastavnike engleskog jezika ili možda neke strance druge struke, to je najobičniji svet koji mora da preživi dan i lovi u mutnom.  Zakazali su mi nekoliko sastanaka sa predstavnicima škola i obdaništa, od kojih kasnije dobijaju nekoliko hiljada juana na  crno u kešu kao nagradu ako se zaposlim i ostanem izvesno vreme . Tako sam počela da idem na intervijue. Potpuna sprdnja i ludilo su nastupili! Iako tada nisam bila svesna šta mi se događa, pa sam bila mrtva ozbiljna i skoncetrisana, sada se sećam svega iz tog perioda kao komedije sa Džeki Čenom.

Na prvi razgovor sam pošla taksijem tako što mi je „agent“ poslao sliku adrese i obdaništa. Bilo kakvo pisanje na engleskom nema svrhu, jer taksista, a ni drugi, ne umeju da pročitaju. Nisam imala predstavu koliko je to mesto udaljeno od hostela, a još manje gde se tačno nalazi. Sećam se da je to bio prvi kišni dan od mog dolaska u Šendžen i da sam potpuno iskvasila sandale koje su bile nepraktične za tu količinu vode. Bilo je sparno i vruće. Vožnja je trajala oko pola sata i taksista me je ćutke izbacio ispred neke rampe prstom pokazujući gde da idem. Pogledala sam okolo, prošla kroz rampu i sa desne strane ugledala zgradu koja je ličila na obdanište.Uporedivši sliku koju mi je agent poslao shvatila sam da sam pogodila iz prve. Duboko sam udahnula i pomislila: „Ok, stisni zube i daj sve od sebe!“ Ušla sam u dvorište osvrćući se da vidim nekog ko bi izgledao kao agent koji me čeka, ali nikog nisam videla. Otišla sam do glavnog ulaza i hrabro zakoračila unutra. Portir me je radoznalo gledao, a ja sam izustila paradoksalnu glupost: „Do you speak English?“ Ha, sad kad se setim spopadne me smeh, ali eto… Naravno da nije govorio ni reč engleskog. Smešeći se i pričajući mi nešto na kineskom pokazao mi je rukom da pođem za njim.Ušli smo u neki veći hol i on je počeo glasno da doziva nekog. Pojavio se mršav mladić u beloj košulji i crnim pantalonoma sa velikim kockastim naočarima. Izgledao je kao Kvisko iz legendarne Kviskoteke Olivera Mlakara. Upitno me je gledao i odmah sam shvatila – ovaj bre pojma nema što sam tu! Kvi-sko (tako sam ga prozvala u mojim misliam) me je skromnim engleskim  upitao šta želim a ja sam mu objasnila da me je poslao agent na razgovor za posao jer im treba nastavnik engleskog. Začuđeno mi je rekao da ne zna ništa o tome. Pokazao mi je neku malu sobu  gde mogu da sednem i sačekam. Zatim je nestao. Razgledala sam okolo….isto kao kod nas, dečiji crteži po zidovima, graja koja dopire iz daljine i neizbežni miris kuhinje, ali kineske. Posle desetak minuta se vratio i objasnio da ne znaju ko je taj agent i zašto me je poslao?! Bila sam u šoku, kakva je bre ovo glupost? Zatim je rekao da, pošto sam već došla, direktor odobrava da mogu da održim demo čas! „Šta bre ovi ljudi rade? Kako je bre moguće da niko ništa ne zna?!“ Ustala sam sa stolice ka njemu i rekla da me odvede kod dece. Usput smo svratili u neku dečiju učionicu da ja uzmem nešto od demo materijala. Iskreno rečeno, pojma nisam imala šta radim! Ali nisam imala šta da izgubim. I ako se nisam spremila za ovako nešto odlučila sam da improvizujem,  jer deca su deca – svuda nemirna i radoznala. Pokupila sam sličice životinja, boja i nebeskih tela i rekla mu da me odvede kod dece. „They just sleep and eat“, izustio je Kvi-sko. Razumela sam suštinu.

Ušli smo u dnevni boravak  i ja sam glasno rekla: „Hello!“ Vasitačice su bile okolo raspoređene, verovatno svaka sa svojom grupom. Nijedna nije odgovorila, shvatila sam da ne govore engleski. Deca su bila isuviše mala, oko tri godine stara, sveže probuđena i po njihovim malim sanjivim licima shvatila sam da hoće mamu a ne mene i demo čas! „Jbg!“, pomislih. Zatim sam stala ispred dečijih stolova i pokušala da im privučem pažnju pričajući iskarikiranim tankim glasom i pozivajući ih da me slušaju: „Hi there, my name is Nataly!“Neki su počeli da plaču, a većina me je gledala razrogačenih očiju, dok su im ručice bile zauzete muljanjem po supi sa nudlama. Mora da sam im izgledala kao neka čudna bela spodoba, čije oči nisu bile ikošene i kosa nije bila crna i koja je naprasno prekinula njihov popodnevni ritual. Brzo mi je bilo jasno da tek oni nisu imali pojma šta se dešava. Sledećih petnaest minuta sam pokušavala da ih animiram pokazujući im životinje i boje uz izgovor reči. Cela situacija je izgledala blesavo: ova deca nisu znala ni reč engleskog! Po reakciji bih rekla da možda nisu ni videli osobu bele rase…Za to vreme Kvi-sko je uredno posmatrao i zapisivao nešto u malu crnu sveščicu. Čovek me je ’ladno ocenjivao….on, koji natuca engleski! Ludilo mozga. Zatim je ustao i pokazao mi rukom da je demo čas završen. Sve je prošlo za tren i pošto me je otpratio do vrata i rekao: „We call you.“, otišla sam da jurim taksi. Činilo mi se da je u pitanju skrivena kamera! Četrdeset i pet minuta sam kao sumanata pokušavala da nađem slobodno vozilo i onda konačno stade jedan, a usput me i okupa. Vratila sam se u hostel kao pokisla kokoš…Paša me je dočekao na vratima i počeo da se valja od smeha: „Welcome to China“, izustio je.