Read More
blog, Putešestvije po Aziji

PRIČA BR. 4: POSLEDNJA STANICA – ŠENDŽEN

Iznenada sam začula glas iz daljine…“Missy, missy, look here please…“uh, otvaram oči koje me užasno peku. Opet sam zaspala, ovogo puta u kombiju od hongkongškog aerodroma do kineske granice. Glas je pripadao carinskom službeniku koji stajao ispred kombija i držao neku spravu poput pištolja uperenu u nas. Shvatih da nam kontrolišu telesnu temperaturu…napredno, nema šta! Prelazimo medjugranični prostor vijugajući usmereni kolovoznim čunjevima. Sve izgleda perfektno, moderno, svetski. Žedna sam ali imam flašicu sa zaostatkom vode, neko mi je napomenuo da ne ostajem bez vode, napolju je vruće kao u loncu. Konačno dolazimo do poslednjeg prelaza, policajac pregleda pasoše, vize i prolazimo! Gotovo, ušla sam konačno u Kinu, posle 32 sata….

Kombi nas istovaruje u nekom delu koji izgleda kao ogromno stajalište, okrećem se i pokušavam da shvatim gde sam?! Svi natpisi su na kineskom, nigde belca, vozač otišao. Koncentrišem se, treba da uhvatim taxi ali gde? Stvari su mi teške kao okov, oko mene milion ljudi, počinju da me saleću mali, žuti ljudi vukući me za rukav. Sve vreme samo kineski čujem. Polazim za jednim Kinezom koji mi pokazuje kola ali ubrzo shvatam da je lažnjak, nigde table ni natpisa! Ponavljam kao navijena na engleskom: „How much to KK-Mall?“ To je neki šoping centar gde će me čekati drugar iz Beograda, ali džaba mi, niko ne razume a i šta mi znači odgovor kad ne znam gde sam i koliko ću dugo da se vozim. Onda ugledah dugačak red i taksi vozila koja se ređaju u nizu, bordo siva sa znakom Jette ili Toyote. Stajem u red dugačak sigurno stotinjak metara i vučem se ko prebijena po ludačkom suncu.Setih s da pogledam koliko je sati, četiri popodne…zovem drugara da mu se javim, potvrđuje da će me čekati na dogovorenom mestu. Došao i moj red, taksista ništa….ne pada mu na pamet da pomogne oko stvari, sedi unutra i čeka. Ulazim i kažem: „KK-Mall“! Ponavlja za mnom i mrmlja nešto na kineskom, ja ne reagujem, umorna sam i dosta mi je apsolutno svega. Naslanjam glavu na prozor i gledam…krećemo i izlazimo na neki glavni pravac valjda, dugački bulevari, nadvožnjaci, zelenilo i cveće. Impresivno nema šta! Razmišljam…“ok, sad će sve biti lakše, samo da se dokopam hostela..“

Drugar me čeka na dogovorenom mestu. Izlazim iz taksija, čekam ga da stigne i udišem vreo i vlažan vazduh ispunjen teškim mirisima. Evo ga, kaže mi da smo blizu hostela, hodamo nekih dvesta metara i ulazimo u soliter. Na ulazu neko obezbeđenje, odmahujemo glavom i ulazimo u klaustofobičan lift, bez klime. Penjemo se na dvadeset i drugi sprat i izlazimo u lavirint od hodnika. Okolo duvaju mestimično postavljeni ventilatori sa zida. Ulaz svakog stana ima vrata a spolja su rešetke. Nekoliko stanova je otvoreno, čuju se glasovi, širi se neki čudni vonj i konačno dolazimo do vrata hostela „Youth hostel“ kaže natpis. Kasnije ću saznati da svaki drugi ima „youth“ u nazivu. Otvaramo vrata, unutra je tišina i nema nikoga da nas dočeka. Od vrata na gore vode stepenice i niz njih je užurbano strčao čudan lik. Belac, obrijan do pola glave u zelenkastim bermudama i nekoj crnoj majci sa bradicom i brkovima svetlo smedje boje, ljubazno je izgovorio: „Hi, come in, John is not here“(menadžer hostela). Njegovo mlohavo krupno telo je posegnulo za mojim prtljagom a drugar koji me je doveo se pozdravio i pošto smo se dogovorili za kasnije viđenje, otišao. Paša, tako se zvao moj sledeći prvi prijatelj u Kini, čovek koji mi je neizmerno pomogao i kome ću tek posvetiti neke od mojih priča. Pozvao me je rukom da se raskomotim u dnevnom boravku prilično prostranog stana. Pošto smo razmenili nekoliko rečenica i zvanično se upoznali, poveo me je na sprat gde su bile spavaće sobe – dve ženske, jedna sa šest a druga sa četiri kreveta i jedna velika muška sa osam kreveta. Kreveti su bili prilično sabijeni i spratni. Manja ženska i muška soba su bile upućene na spratno kupatilo a ona veća ženska je imala svoje. Ušli smo u četvorokrevetnu žensku i pošto je bila potpuno prazna izabrala sam sebi krevet do prozora u prizemlju i sručila se na njega ne obraćajući pažnju na stvari! Konačno, Šendžen!

Read More
blog, Putešestvije po Aziji

PRIČA BR.3: HONG KONG KONAČNO!

Ruka na mom ramenu me je nežno protresla…stjuardesa egzotičnog izgleda, medene puti. Jedva sam otvorila svoje slepljene kapke i pogledala gde sam?Pojma nemam, neki aerodrom..prisećam se..a, da! Kuala Lumpur! Moj hipi saputnik je već ustao i vadi svoje stvari iz kasete nad sedištima. Ne žurim, nema potrebe jer nas je mnogo a kolona još nije krenula iz aviona….polako se zakopčavam, proveravam svoju okovratnu torbicu i dokumenta. Sad već žurim kroz tunel koji nas odvodi iz aviona jer shvatam da je aerodrom u Kuala Lumpuru jedan od najprometnijih u tom delu sveta a izlaz za moju sledeću vezu daleko. U stvari, iskreno rečeno, nisam imala pojma šta radim. Unezvereno sam pratila oznake povremeno bacajući pogled u svoju kartu i bila sam u potpunoj panici da ću opet izgubiti vezu a ovaj aerodrom nije imao kraj! U sred te trke dolazimo do nečeg što liči na metro?! Ulazim unutra i shvatam koliko je sve ogromno i daleko. Ipak stižem čak i malo ranije i tržim mesto da se spustim negde..ne mogu bre više, ko zombi bauljam…Jedem neke ostatke iz aviona, zaključujem da mi nema cvikera za vid! Super, samo mi je to falilo, idem u Kinu da podučavam engleski i da škiljim kao ludača!

Opet čekam u redu, čekiram pasoš, pregledaju nas, strogo se vodi računa o relaciji muško-žensko..Ostatka se ne sećam, znam da sam sela u avion i mučila se da kunjajući i udarajući glavom o stranicu aviona pored prozorčeta. Nisam imala snage ni da pogledam ko mi je saputnik. Žmureći slušam glasove stjuardesa, zatvaranje kaseta, dobrodošlicu kapetana i padam u mrak ponovo! Za tren (koji je trajao tri sata i pedeset pet minuta) smo sleteli u Hong Kong! Ne mogu da verujem da sam na poslednjem aerodrom u nizu na ovom putovanju i sad me već piči adrenalin..

I ako umorna do koske, širom sam otvorila oči i počela da pratim znake po uputstvima koje mi je dao drugar s’ početka priče o mom putešestviju! Konektujem se a WiFi, uključujem se u život. Takodje prostran i dobro uređen, aerodrom na koji ću sletetei nekoliko puta u sledeće dve godine,  privukao mi je  pažnju. Kosmopolitski duh me je polako obuzimao a neizvesnost koju sam sad udisala punim plućima me je razbudila kao da sam najodmornija na svetu. Kontrola pasoša i vize…sve je dobro prošlo, kupim prtljag i polako guram ogromna kolica po holu tražeći znak za kombi stanicu kako mi je objašnjeno. Dolazim do pulta i avantura počinje….niko ne govori ni reč engleskog! Kasnije sam saznala da su tu zaposleni Kinezi iz Kine ili ti China Mainland Kinezi. Pojma nemam šta radim, širim ruku sa novcem, uzimaju koliko treba, valjda?! Kombi je vrlo kulturan, ekipa unutra: ja sama protiv svih – Kineza! Krećemo ka granici koja je udaljena otprilike 25km od aerodroma ali gde ću tačno završiti nemam predstavu. Znam samo da prelaskom granice ulazim u Šendžen…grad sa interneta!

Read More
blog, Putešestvije po Aziji

POSAO U KINI VAS ČEKA? 10 STVARI KOJE TREBA DA IMATE PRE NEGO ŠTO SE UPUTITE U KINU SAMI

  1. VPN softver plaćen i instaliran na mobilnom telefonu ili laptopu ili spakovan na flešu – neophodan da biste se konektovali na google u bilo kojoj formi u Kini (preporučujem Astrill ili Super VPN, https://www.astrill.com/download.php / https://supervpn-free-vpn-client.en.uptodown.com/android).
  2. Određenu svotu kineske valute (preporuka je da razmenite oko 50 eura minimum)- menjačnice su jako retke osim na graničnim prelazima ali natovareni prtljagom ne želite da ih tražite a u bankama je gužva.
  3. Adresu hotela ili mesta gde ćete biti smešteni i to na kineskom, najbolje je slikati na internetu ili pre ulaska u Kinu instalirati bilo koju njihovu aplikaciju za mape ukoliko umete da je koristite.
  4. Instaliran WeChat https://whatsapp.en.softonic.com/, aplikaciju koja se u Aziji koristi za komunikaciju sa ljudima sa nekoliko kontakata stranaca koji žive u Kini, po mogućstvu u gradu u koji idete (pre polaska možete se povezati sa strancima koji tamo žive)
  5. Kontakt nekoga ko govori kineski (po mogućstvu Kineza)
  6. Sitne juane ako cete koristiti metro ili autobus (u protivnom ćete čekati dugo u redu da ih rasitnite)
  7. Sva nephodna dokumenta kao što su: pasoš, vizu ako je neophodna, popunjen formular za ulazak u Kinu sa detaljima i adresom gde odsedate (sačuvajte svoju avionsku kartu, odštampajte rezervaciju smeštaja na kineskom pre polaska)
  8. Još jednu dodatnu rezervaciju za smeštaj ukoliko shvatite da je prva neobjašnjivo nestala.
  9. Dobar internet paket na svom telefonu jer možete kada vam je najpotrebnije ostati bez WiFi konekcije.
  10. Svest o tome da je ulazak u Kinu u 99% slučajeva gubitak komunikacije sa ostatkom sveta i da Kinezi govore engleski u jako malom procentu ili prosto rečeno onima koji ga govore odmah tražite broj telefona ili WeChat kontakt.

Read More
blog, Putešestvije po Aziji

PRIČA BR.2: LET DO HONG KONGA PREKO POLA AZIJE

Od Beograda do Kine nikad stići! Ako ubodete dobru kartu, u najboljem slučaju putovaćete 15 sati. Moj prvi let na daleki istok je bio podeljen u tri dela, od Beograda do Abu Dabija pa onda od Abu Dabija do Džakarte i od Džakarte do Hong Konga a predviđeno vreme putovanja oko 21 sat. Ali to je bio samo plan, moja putnička karma je bila potpuno drugačija! Pošto sam nekako došla do Džakarte i već bila 15 sati na putu, dočekalo me je neprijatno iznenadjenje – ukrcavanje na sledeći let već je bilo započeto i ja sam ostala bez leta! Lepo su me dočekali i saopštili mi da sledećih šest  sati mogu da boravim ili u hotelu ili u salonu gde je postavljen švedski sto. U sekundi sam pomislila i ako sam bila umorna,  da možda pokušam da odem da vidim Džakartu. Ali, s’obzirom da mi je čitava ova situacija bila nova, prtljag ogroman a ja neinformisana o viznom režimu, pomisao da provedem vreme na aerodromu mi se učinila prilično zanimljivom a odlazak u hotel za tako kratko vreme besmislenim !

Aerodrom u Džakarti je krajnje retro i za razliku od mnogih kompletan ambijent je u stilu osamdesetih. U momentima me je podsećao na hotel Moskvu i na meni dobra stara vremena kada su tete u „borosanama“ i čike sa uredno složenom krpom preko ruke činili okosnicu ugostiteljskog kadra u hotelu i vrlo uljudno služili slučajne i namerne prolaznike. Kao podsetnik da se ovo ipak dešava u 2014, tu je bio WiFi i mogućnost da se lepo zavalite u fotelju i zanimate na lap-topu ili nekom androidu ili pak odspavate ako ste umorni i dovoljno autosugestivni.

Pošto je ljubazni službenik sitnog tela i osmehnutog lica uzeo moj pasoš i otišao da obavi sve što je potrebno da bih se ukrcala na sledeći let, a drugi me odveo do pomenutog salona sa švedskim stolom, radoznalo sam prišla načičkanom stolu i natrpala tanjir svim i svačim. Hrana na ovom delu zemaljske kugle uvek počinje pirinčem ili testeninom a ostalo su mnogobrojni dodaci u vidu veoma začinjenog mesa ili povrća. Zatim sam se stacionirala u svoju izlizanu fotelju i jedući ukusnu i mirisnu hranu posmatrala situaciju u salonu…Potpuno blesav trip! U momentu sam shvatila da se nalazim jedno 6000 km od svoje zemlje, sama kao deo velike dečije slagalice koji pokušava da se ugura na svoje mesto! Oko mene je sve prštalo od različitosti rasa, načina odevanja, ponašanja…Pošto sam se javila kući i rekla šta se desilo, moja pažnja je opala i više nisam mogla da izdržim te sam zaspala. Rastrzan utiscima i podsvesnim slikama događaja koji su me pratili poslednjih nekoliko dana, moj san me je brzo izdao, te sam ostatak vremena provela pokušavajući da  slušam muziku i pročitam neke detalje o gradu u koji idem i u kome treba da provedem još nedefinisano vreme: Šendžen (Shenzhen) u jugoistočnoj Kini na granici sa Hong Kongom! Logujući se po ko zna koji put na internet i gledajući slike mog budućeg prebivališta, bila sam potpuno zadivljena prizorima : bleštave reklame čiji  se odraz razliva na površini reke na kojoj grad leži, impozantne građevinekoje se ističu visinom ili veličinom, broj stanovnika koji odgovara jednoj i po Srbiji – pitala sam se, da li su to samo odlične fotografije ili zaista realan prizor?

I ako se nije činilo mogućim prošlo je četiri i po sata od kada sam došla u Džakartu i ponovo se sitan, ljubazan čovek pojavio predamnom i svojim skromnim engleskim sa jakim akcentom me je pozvao na ukrcavanje: ..“Madam, please follow me, I take you to your plane..“ Usput sam saznala intrigantnu informaciju – pa ja ne idem direktno u Hong Kong! Nije postojala veza pa su me čekirali na avion za Kuala Lumpur a iz Kuala Lumpura  treba da letim za Hong Kong. Hodajući u neverici za svojim dodeljenim pratiocem, pokušavala sam da izračunam kada ću ja to doći do Hong Konga?!? Shvatila da ću moći da se pohvalim pričom da sam za otprilike 30 sati uspela da obiđem pet azijskih aerodroma! Tako se moje putovanje u Kinu potencijalno produžilo za novih 15 sati i sada već izgubljena u silnim vremenskim razlikama, posle čekanja u redu za ukrcavanje, našla sam se u prepunom avionu za Kuala Lumpur. I ako nije bio ni blizu udoban kao prethodna dva, pošto sam odslušala po treći put pozdrav kapetana i uputstva za hitno napuštanje aviona na 4-5 jezika, polako sam padala u komu usput konstatujući da je moj saputnik neko čudno hipi stvorenje koje je odlučilo da svoje noge podigne na sedište i stavi ih pod svoj tur, ne hajući mnogo za pravila lepog ponašanja i miris svojih čarapa sumnjive boje….

Read More
blog, Putešestvije po Aziji

PRIČA BR.1: KAKO SAM ZAVRŠILA U KINI

Godina 2013, bila je kap koja je prelila čašu! Po četvrti put sam ostala bez posla ali ovog puta ne zato što se firma zatvorila ili zato što je projekat završen, već zato što sam učinila neprihvatljivu stvar. Radeći na jednom projektu pune dve godine dala sam sve od sebe da svoj nagomilani posao kao i nagomilani posao svog bolesnog šefa održim na nekakvim staklenim nogama. Naravno učinila sam sebi medveđu uslugu te tako jedva da sam završavala svoje nagomilane obaveze a od šefa koji je konačno ozdravio doživela sam sve najgore što možete zamisliti ali nikako zahvalnost za ogroman trud. Čovek je jednostavno bio oličenje ljudske niskosti i pakosti. Tako, jedne noći, pošto mi je posalao poruku u tri posle ponoći da pogledam e-mail koji je pristigao od direktorke projekta, konačno mi je pukao film! Potpuno razjarena sela sam za svoj računar i napisala e-mail u kome sam mu stavila do znanja da to više nikad ne uradi i pritom sam ovaj tekst usput poslala i svim drugim “glavešinama” uključenim u projekat. I kako to ide u u današnjem poslovnom svetu u kome je sve bitno samo ne zalaganje i istina, dva dana kasnije, dan pred Novu godinu, popila sam otkaz!
I ako mi uopšte nije bilo svejedno u datom momentu što sam ostala bez izvora prihoda i što sam sledećih osam meseci uporno pokušavala da dodjem do nekog rešenja, nikad se nisam pokajala zbog tog presudnog e-maila. Naprotiv, bila sam ljuta i ozlojeđena što sam uopšte dozvolila sebi da budem akter te glupe,stereotipne priče koja prati gotovo sve nas u ovoj zemlji ili bolje reći na ovom svetu. Nikad nisi dovoljno dobar, tvoje iskustvo ne znači ništa, posao nikad nije završen a plata nikad nije zaslužena. U stvari, treba da ste srećni što imate posao i zarad toga treba da trpite sve što je neko osmislio kao bitno i važno za tamo neki viši cilj?! E pa nije baš tako! Živeći i radeći za tuđe visoke ciljeve koji su vrlo često ovde predstavljeni kao patriotski, potpuno sam zaboravila šta je moj osnovni cilj – da budem srećna i da živim punim plućima.
Osmog meseci kasnije, jedan dan sam tako piljila u fejsbuk bez ideje šta bih mogla da učinim još da promenim datu situaciju i odjedanput sam videla post svog drugara sa ronjena koji je izgledao neobično egzotično. Slika koju je krasila statua nekog ogromnog zmaja privukla je moju pažnju i ja ga na brzinu upitah gde je i šta radi?! Odgovor me je prilično iznenadio: “Predajem engleski u Kini! Potpuno začudjena ušla sam u prepisku i ubrzo shvatila da sam našla svoj izlaz…..u sledećih pola sata donela sam odluku koja je zauvek promenila moj pogled na sve – odoh u Kinu! Od pomenutog drugara dobila sam par linkova gde ću na netu pronaći sve što treba da pročitam: (Klub putnika I Predavanje engleskog u Kini)gde ja to idem i šta me čeka? I tako sam se odjedanput obrela ispred kineskog konzulata čekajući u redu za vizu, ne verujući ni sama u svoju odluku i razmišljajući: Šta bre ja to radim?!? Pošto sam na jedvite jade našla od koga ću uzajmiti pare za kartu i za prvi mesec života, spakovala sam ceo ormar u dva kofera i krenula na dugo putovanje u jugoistočnu Kinu…………
NASTAVAK SLEDI…

Read More
blog, Lenjivac, vazdušni dušek

NAJNOVIJI SVETSKI HIT – LENJIVAC, VAZDUŠNA SOFA

Ovog leta smo Vam predstavili nešto što se pokazalo kao svetski hit medju dušecima na duvanje! Stigla je i na naše tržište vazdušna sofa/dušek a mi smo je prozvali Lenjivac. Po čemu se Lenjivac vazdušna sofa razlikuje od ostalih dušeka?

Prvo i najupečatljivije: ne treba vam nikakav uređaj da bi ste je naduvali!

Drugo, spakovana ima dimenzije 33x23x10cm i težek je oko 900gr.

Treće, možete je koristiti na otvorenom i zatvorenom prostoru. Ako želite da se sunčate na plaži ili na snežnoj padini nema ništa lepše!

Možete je nositi sa sobom apsolutno svuda! Napravljena od kvalitetnog poliesterskog materijala, prošivenog koncem za padobrane, velike gustine i čvrstoće i otporna na kišu, ova avanturistička novina doprinela je da na sasvim poseban način možete boraviti na kampovanju, skijanju, plaži, bazenu, koncertu, zabavama ili u svom sopstvenom dvorištu. Naši dragi kupci isprobali su je poslednja četiri meseca putujući na različite destinacije te tako možemo reći da je dospela na grčke plaže, Adu Ciganliju, Crnogorsku plažu Jaz, planinski venac Prokletije, Divčibare, obalu Save, Bešenovačko jezero, koncert Beogradske filharmonije, moto trke u Brnu itd.

Na naše zadovoljstvo Lenjivac vazdušni dušek/sofa, pokazao se kao „najbolji drug“ planinarima, ljubiteljima motora, našim paraolimpicima, ljudima željnim odmora. Lenjivac je vazdušna sofa/dušek koji vas tera da budete fizički aktivni a potom se i prepustite zasluženom izležavanju. Ako ovo još niste isprobali, savetujemo Vam da to učinite sad za vreme ovog Miholjskog leta ili na zimu u nekom od skijaških centara! Klikom na link u produžetku možete dobiti detaljnije informacije i pogledati video snimak hrabrog momka koji ga je među prvima naduvao i probao☺ !

Jedva čekamo da od vas dobijemo fotografije a u dogledno vreme organizovaćemo razne akcije i takmičenja kako bismo nagradili sve vas naše verne pratioce!

Read More
blog

PUTOVANJE, NEKAD I SAD

Putovanje je jedan od najstarijih “zanata” koje je čoveku priroda i sam život nametnuo a čovek ga izučio i unapredjuje ga iz dana u dan. Kao posledica igre “trbuhom za kruhom” naši su preci od davnina prelazili velike razdaljine savladavajući najsurovije i najneobičnije prepreke koje su se na tom putu pojavljivale. Danas na to gledamo potpuno drugim očima, smatrajući putovanje nečim što nije baš uvek neophodno i ostvarljivo. Za svako koje bismo započeli često tražimo i opravdan razlog: posao, porodične obaveze, godišnji odmor. Ipak sve je više onih koji se vraćaju našim najdavnijim korenima i putuju povučeni svojim instiktom, neprestano izmišljajući nove razloge da krenu na sledeću destinaciju.

Kako se najbolje informisati?

Ako ste od onih koje vuče taj instikt, situacija nikad nije bila bolja! Prevozna sredstva nisu bila nikad toliko dostupna i raznolika. Granice koje nas na mapi dele uprkos svim nedaćama, nikada nisu bile prohodnije . Sada, ukoliko imate kompjuter (pa čak i neki u internet kafeu), možete istražiti apsolutno sve destinacije, videti zahvaljujući Google-u svaki detalj koji vas interesuje i podrobno isplanirati svoje putovanje https://www.google.rs/maps .

Zarađujte i putujte

Čak i ako nemate novca, što je često  prepreka,  možete naći neki manje ili više isplativ honorarni posao daleko izvan granica svoje zemlje, samo za potrebe svog putovanja. Neverovatno je koliko u nekim delovima sveta vaš hobi odjedanput može postati način da se zaradi novac! Ako ste završili kurs plesa možete davati časove u klubu ili školi plesa, ako svirate instrument ili pevate, možete davati časove, ako ste šahista možete podučavati klince ili starije novoj igri. Svako znanje jezika, matematike ili fizike i hemije može vam pomoći da postanete nastavnik tamo gde ih nema uopšte ili ih nema dovoljno. Ista situacija je sa bilijarom, golfom, fudbalom, pisanjem, fotografisanjem, zatim kuvanjem pečenjem kolača i ovako možemo zanavek. Razmislite dobro! Čime ste se to bavili i potpuno smetnuli sa uma tu vrlo korisnu aktivnost i eto vama honorarnog a nekad i stalnog posla. Ako već niste medju onima koji su davno započeli ovu avanturu, evo nekoliko dobrih linkova koji će vam ptružiti inspiraciju:

Kako do vize?

Pre nego li pomislite da smo mi ovde sa ovih prostora ograničeni u mogućnostima zbog vize, obratite pažnju na sve destinacije na koje možete stići I bez vize: https://en.wikipedia.org/wiki/Visa_requirements_for_Serbian_citizens
Prepreka u stvari nema, one postoje samo u vašoj glavi. Motiv je žedj za novim i neistraženim a cilj može biti apsolutno svaka tačka na kugli zemaljskoj.
Ukoliko odlučite da prvi put odete na neko putovanje a učini vam se i suviše zahtevno da to bude neka strana zemlja, nemojte odustati od namere, prosto je preusmerite na svoju zemlju. Neke statistike pokazuju da preko 70% stanovništva ne poznaje rodnu grudu! Zato, ako ne preko granice, onda ovde pod hitno isplanirajte svoje prvo putovanje i to baš sledeći vikend! Srbija je prelepa i egzotična, ne dajte da vas ubede u suprotno…..
http://www.serbia.com/srpski/posetite-srbiju/prirodne-lepote/jedinstvena-priroda/

12