blog, Putešestvije po Aziji

PRIČA BR.1: KAKO SAM ZAVRŠILA U KINI

Godina 2013, bila je kap koja je prelila čašu! Po četvrti put sam ostala bez posla ali ovog puta ne zato što se firma zatvorila ili zato što je projekat završen, već zato što sam učinila neprihvatljivu stvar. Radeći na jednom projektu pune dve godine dala sam sve od sebe da svoj nagomilani posao kao i nagomilani posao svog bolesnog šefa održim na nekakvim staklenim nogama. Naravno učinila sam sebi medveđu uslugu te tako jedva da sam završavala svoje nagomilane obaveze a od šefa koji je konačno ozdravio doživela sam sve najgore što možete zamisliti ali nikako zahvalnost za ogroman trud. Čovek je jednostavno bio oličenje ljudske niskosti i pakosti. Tako, jedne noći, pošto mi je posalao poruku u tri posle ponoći da pogledam e-mail koji je pristigao od direktorke projekta, konačno mi je pukao film! Potpuno razjarena sela sam za svoj računar i napisala e-mail u kome sam mu stavila do znanja da to više nikad ne uradi i pritom sam ovaj tekst usput poslala i svim drugim “glavešinama” uključenim u projekat. I kako to ide u u današnjem poslovnom svetu u kome je sve bitno samo ne zalaganje i istina, dva dana kasnije, dan pred Novu godinu, popila sam otkaz!
I ako mi uopšte nije bilo svejedno u datom momentu što sam ostala bez izvora prihoda i što sam sledećih osam meseci uporno pokušavala da dodjem do nekog rešenja, nikad se nisam pokajala zbog tog presudnog e-maila. Naprotiv, bila sam ljuta i ozlojeđena što sam uopšte dozvolila sebi da budem akter te glupe,stereotipne priče koja prati gotovo sve nas u ovoj zemlji ili bolje reći na ovom svetu. Nikad nisi dovoljno dobar, tvoje iskustvo ne znači ništa, posao nikad nije završen a plata nikad nije zaslužena. U stvari, treba da ste srećni što imate posao i zarad toga treba da trpite sve što je neko osmislio kao bitno i važno za tamo neki viši cilj?! E pa nije baš tako! Živeći i radeći za tuđe visoke ciljeve koji su vrlo često ovde predstavljeni kao patriotski, potpuno sam zaboravila šta je moj osnovni cilj – da budem srećna i da živim punim plućima.
Osmog meseci kasnije, jedan dan sam tako piljila u fejsbuk bez ideje šta bih mogla da učinim još da promenim datu situaciju i odjedanput sam videla post svog drugara sa ronjena koji je izgledao neobično egzotično. Slika koju je krasila statua nekog ogromnog zmaja privukla je moju pažnju i ja ga na brzinu upitah gde je i šta radi?! Odgovor me je prilično iznenadio: “Predajem engleski u Kini! Potpuno začudjena ušla sam u prepisku i ubrzo shvatila da sam našla svoj izlaz…..u sledećih pola sata donela sam odluku koja je zauvek promenila moj pogled na sve – odoh u Kinu! Od pomenutog drugara dobila sam par linkova gde ću na netu pronaći sve što treba da pročitam: (Klub putnika I Predavanje engleskog u Kini)gde ja to idem i šta me čeka? I tako sam se odjedanput obrela ispred kineskog konzulata čekajući u redu za vizu, ne verujući ni sama u svoju odluku i razmišljajući: Šta bre ja to radim?!? Pošto sam na jedvite jade našla od koga ću uzajmiti pare za kartu i za prvi mesec života, spakovala sam ceo ormar u dva kofera i krenula na dugo putovanje u jugoistočnu Kinu…………
NASTAVAK SLEDI…