“SVET JE KAO KNJIGA – ONI KOJI NE PUTUJU, ČITAJU STALNO ISTU STRANU!” (SVETI AUGUSTIN).

Read More
blog, Lenjivac, vazdušni dušek

KAKO NADUVATI VAZDUŠNU SOFU/DUŠEK – LENJIVAC, BEZ PUMPE

Često nas ljudi zovu i pitaju: Kako naduvati tog “Lenjivca”, vazdušnu sofu? Jel mi treba pumpa? Pa ja sam čuo da je to nešto bezveze i komplikovano je!“

E pa ovako ljudi – to je jedan super proizvod! I nije sad da mi hoćemo nešto na silu da ubeđujemo ljude da to kupe ALI PRVI ga mi koristimo svi..Nego, Lenjivac/ vazdušna sofa je proizvod za ljude koji ne vole da se tovare preterano i mnoooogo vole osećaj slobode i pokretljivosti! Ova sofa je najbolje rešenje koje je dosad smišljeno u svetu za putnike i ljude koji su aktivni u prirodi ili luduju po koncertima ili manifestacijama na otvorenom (a bogami i u halama). Znate ono kad krenete na neki roštilj (pozvao vas neko na rođendan na plac) ili na Adu, ili ste krenuli na kampovanje ili vozite mountain bike ili ste se spremili na daleko putovanje, npr. u Kinu! Vučete sa sobom svašta: te neko piće i poklon da ne idete paraznih ruku, pa na Adu kao vucarate peškir i neke prostirke a mrzi vas, hoćete da su vam ruke prazne..!! Pa onda kreme, suncobrane i čuda. Ili ste motorom ili kolima sa društvom krenuli na kampovanje i treking po nekoj ludoj prirodi pa onda vučete klopu, šator, vreće, podloške itd. A da vam iz prve ruke potvrdim, najgore što mi se desilo jeste da zaglavim na nekom aerodromu jer je avion pobegao! Pošto nisam VIP jedino što mogu je da spavam na stolici i da izlomim leđa!E pa u svim nabrojanim situacijama u kojima vam fali ono najvažnije a to je nešto da se uvalite i blejite, spašava vas Lenjivac-vazdušni dušek/sofa! Jeste, treba da potrošite nekoliko desetina kalorija dok ne savladate različite tehnike punjenja, ali probajte da napunite sofu kod kuće kad ga kupite, pogledajte neki video tutorijal, ima ih milion na netu ( https://penashop.rs/product/samonaduvavajuci-lenjivac-vazdusni-sofa/ ). I uz proizvod ćete dobiti pismeno  uputstvo a trik je u tome da ga pažljivo pročitate, što većina ljudi ne odradi. Kao i sve što je dobro i ova vazdušna sofa zahteva malo vaše pažnje a kad je dobije, postaće obavezni i najlakši deo vaše opreme. Pa koji ležaj ima 900 gr, staje u torbicu srazmera 30x33x15cm i zahteva fiskulturu od 3 minuta?!? Pri tom nema pumpe, ne upija vodu, može da se pere, može da posluži kao plovilo koje vas održava na talasima dok ispijate pivce ili neki energy drink! Ludilo mozga koje ljudi iz celog sveta koriste vec par godina i uživaju a mi kao i obično kaskamo…I šta još da vam kažemo o Lenjivcu, vazdušnom dušeku/sofi? Proizvodi se u raznim bojama, prošiven je koncem za padobrane i napravljen od poliestera!

Ko sve kupuje Lenjivca, vazdušnu sofu/dušek?

Ljudi koji su ga kupili slali su nam slike sa mora, planinarenja, jezera i koncerata.  Najveće iznenađenje koje smo doživeli je da ga kupi pop iz Valjeva koji je išao na Svetu Goru! Ja ga onako snishodljivo pitah otkud to da njemu treba Lenjivac i to crni pa ga još nosi na hodočašće, a on objasni da nema na čemu tamo da spava. Vazdušna sofa mu dobro dođe jer su ležajevi i dušeci propali a i nema ih dovoljno. Eto ti sad, ostadosmo u šoku a bio nam blam da mu kažemo da se slika – verujem da ne bi ni bilo primereno.

Već rekoh da  mi svi koristimo Lenjivca i sad smo se navukli a najveći biser je  koleginica koji nam pripomaže u administraciji a inače je student. Ona  nosi vazdušnu sofu na predavanja jer je u amfiteatru gužva i često ostane bez mesta za sedenje. Mogućnosti su bezbrojne, ja sam je recimo svoju slatko naduvala na aerodromu u Manili posle dva izgubljena leta za Hong Kong i tako preležala na mekom celu noć!

Dakle, topla preporuka svima! Ako volite prirodu, kuliranje na otvorenom, roštilje, koncerte, splavove na Adi Međici, koncerte, Guču, more, plaže, šmucanje po svetu i ostalo šegačenje – Lenjivac, da vas odvikne od lenjosti! 

Read More
blog

PUTUJTE I ŽIVOT ĆE VAM SE PROMENITI!

Ja imam 50 godina i kažem Vam – putujte! Pre četiri godine sam izgubila posao u Srbiji po ko zna koji put i nakon nekog vremena prs’o mi film i ja otišla u Kinu! Mnogi kažu: ..“jao pa kako si mogla?!?!“..Nema super pametnog odgovora, pritislo sa svih strana pa sam iskipela ko supa! Sad kad se osvrnem vidim da sam bila očajna. Često u takvim momentima padamo u očaj i da se ne lažemo – mnogo je teško..“TEŠKO“ je reč koju niko ne voli. Svi volimo svoju zemlju i ako ne volimo svi svoju državu. Svi imamo porodicu, rođake, kumove, prijatelje iz detinjstva. Imamo ustaljene navike kao što su izlasci u klubove, kafane, igranje preferansa, jamba, vikendi na splavovima, roštilji u prirodi, dečiji rođendani. Pamtimo ekskurzije, pecanje, odlazak u pozorište, bioskop ili na koncerte a sve su to aktivnosti koje nam boje život, daju sigurnost i osećaj pripadnosti. Svi imamo svoj svet „čaroban i lep“! I onda se desi Pompeja….

Osnovno što morate zapamtiti je da posle kiše dolazi sunce (osim u Mavsinramu :-), mestu u Indiji, al’ pošto niste stanovnik..). Uvek postoji rešenje ali ono često zahteva izlazak iz zone komfora u kojoj se nalazimo a to znači razbijanje gore pomenutog šablona. Neki od vas će možda morati da napuste svoju zemlju! Kuda i gde otići? Verovali ili ne, ispostavilo se da vam se rešenje uvek ukaže ako ga stvarno tražite! Shvatite to onako kao što i jeste – jedno putovanje! Ono što čini vaš život ovde neće nigde pobeći sasvim sigurno, i u potpunosti vam je poznato!Pa šta se realno dogodilo dok ja nisam bila tu? Vidim da je voda bila glavni elemenat u sistemu ili kako neko reče: Obrenovac pod vodom, Užice bez vode, Beograd na vodi, fontana na Slaviji?! Ako sami ili sa porodicom odete u drugu zemlju, verujem, doživećete katarzu!

Postoje dve osnovne opcije u izboru zemalja u koje biste mogli da otputujete. Prva su zemlje koje su visoko razvijene i vi ste našli mogućnost da se zaposlite i ostanete tamo izvesno vreme. Druga opcija su zemlje u razvoju u kojoj se iz nekog razloga kotirate kao visoko poželjni (npr. beli ste?!), te stoga možete lako naći dobar posao i omogućiti svojoj porodici ili samo sebi dobre uslove za život. U bilo kojoj varijanti vi ste dobitnici! Doći ćete do love, i vi i deca ćete naučiti nov jezik ili aktivirati već postojeće znanje, upoznaćete drugu zemlju, ješćete drugu hranu i biti jedno vreme bez kora za gibanicu! Steći ćete nove prijatelje iz celog sveta, upisaćete novu stavku u svoj CV i ono što je najvažnije shvatićete da boravak u inostranstvu nije tako loša opcija. Uvek se možete vratiti kući (nemojte se iznenaditi ako je zateknete kako plovi!).

Jedna od najvažnijih stvari koje sam naučila boraveći u inostranstvu je sledeća: ne treba vam Louise Hay (Luiza Hei) niti bilo čije afirmacije, treba vam samo pasoš i uključite mozak! On vam dodje kao padobran i ako ne povučete ručicu neće samo naš divni Branko Ćopić imati nadimak „Flekica“! I ne morate bolji život tražiti samo u Evropskoj uniji. Ali na vama je da se odlučite i zato vam savetujem da se pre toga dobro informišete. U produžetku su linkovi sa različitim sadržajima na zadatu temu:

Šta mi je doneo boravak u Kini?

Boravak u Kini koji je trajao svega 2 godine, iz korena je promenio moj pogled na život u praktičnom smislu. Saznala sam da nismo sami :-), baš kao Molder i Skali ali malo drugačije! Iako nam se čini da je u drugim zemljama život lakši, situacija je u praksi malo drugačija. Družila sam se i radila sa ljudima iz najmanje 10-15 zemalja i to iz „visoko razvijenog sveta“ i zemalja u „tranziciji“, kao što je naša. Evo i da nabrojim neke: Kina, Australija, Velika Britanija, Francuska, SAD, Novi Zeland, Kolumbija, Brazil, Rusija, Ukraina, Mađarska, Gruzija, Azerbejdžan, Turkmenistan itd. Moje ondašnje kolege i prijatelji došli su takođe u potrazi za boljitkom! Jela sam sve i svašta. Pored Kine u kojoj sam živela i obišla Šendžen, Šangaj i Jivu, putovala sam i boravila u Hong Kongu, Makau i Vijetnamu. Leteći do tamo „posetila“ sam neke od najvećih i najmodernijih aerodroma u svetu i to u Abu Dabiju, Moskvi, Dohi, Džakarti, Manili, Hanoiju, Hoi Anu i Ho Ši Minu. Ako se pitate kako sam to uspela s’ obzirom na geografsku blizinu ovih zemalja? E pa za to mogu da zahvalim međunarodnom avionskom saobraćaju. On mi je omogućio da na nekim aerodromima noćim i dobro ih upoznam, baš kao Tom Hanks (Tom Henks) u legendarnom „Terminal-u“.

Tokom putovanja saznala sam mnooogo toga o sebi! Između ostalog da sam zavisnik od estetike (to u Kini ne postoji), imam kožu bele boje, obožavam azbuku i Vuka Karadžića. Ne volim visoku vlagu, mrzim aljkave cimere, obožavam japansku, vijetnamsku i tajlandsku hranu. Teško podnosim nedostatak našeg sira, jogurta i kora. Ali moje najveće otkriće je činjenica da mogu (uz određena ulaganja i svakodnevno učenje) da živim i izdržavam se radeći on-line! Nisam još postigla cilj u potpunosti ali dajem sve od sebe. Zato će mi uskoro putovanja biti motivisana zadovoljstvom a ne zaradom i preživljavanjem, što iskreno želim svima u našoj zemlji..I zato putujte, život će vam se promeniti!

Read More
blog, Recepti širom sveta

ISPROBAJTE RECEPT – LOSOS NA FINSKI NAČIN

Sećate li se potrage za Deda Mrazom? E, kad je potraga uspešno/neuspešno završena, otišli smo na klopu u lokalni restoran a tamo nas je dočekao finski specijalitet – losos! Recept ću sada podeliti sa vama kao što ga je sa nama posle dužeg moljenja podelio kuvar (morali smo da mu obećamo da će ga jesti samo naše porodice ali računam da je veto na ovaj recept istekao J)

Sastojci:

  • 1 kg lososa
  • 1 l belog vina (uzmite neko kvalitetnije, kad je bal, nek je maskenbal)
  • 4 glavice crnog luka
  • nekoliko karanfilića
  • 400 g putera
  • 4 kašičice paštete od sardina (možete uzeti inćune ili sami izgnječite sardinu)
  • peršun, krbuljica, dragun (ili ti božija pšenica)
  • 4 kašike rendanog kačkavalja
  • hlebne mrvice, 2 kašike putera

— Sos od pečuraka —

  • 400 g pečurki (šampinjona ili bukovače, improvizujte)
  • 2 kašike putera
  • 0,5 dl konjaka
  • 5 dl bujona (može bilo koji)
  • 4 kašičice slatke pavlake
  • 2 kašičice brašna, peršun

 

Priprema

Skuvajte lososa u belom vinu s karanfilićima i lukom, ohladite, odstranite kožu i kosti a meso lososa isecite na komade. Puter izmešajte s pastetom od sardina, začinima i polovinom narendanog kačkavalja. U puterom dobro namazanu posudu stavite deo te mešavine, poređajte sve komade lososa . Pospite ostatkom kačkavalja, prezlama i istopljenim puterom. Pecite dok jelo ne dobije zlatnožutu boju.

Servirajte lososa sa sosom od pečuraka koji se priprema tako što se tanko isečene pečurke (bukovaču ne secite nego kidajte na tračice) proprže na puteru, dodaju se konjak i bujon i dinstaju desetak minuta dok ne omekšaju. Pred kraj se umeša brašno razmućeno u pavlaci. U gotov sos se doda sitno seckani peršun. Pojedite lososa sa prijateljima ili porodicom u slast :-)!

Read More
blog, Recepti širom sveta

KINESKI DIM SUM SA SVINJETINOM

Sastojci za kineski Dim sum:

– 250 ml mleka
– 2 kašičice suvog kvasca
– 1 kašika šećera
– ½ kašičice soli
– 500 g višenamenskog brašna
– 2 kašičice praška za pecivo
– 100 g šećera
– 2 kašike ulja

Za fil:

– 250 g mlevenog svinjskog mesa
– 20 g suvih šitake pečuraka
– mladi luk
– srednji crveni luk
– srednja šargarepa
– 2 čena belog luka
– kašika soja sosa
– kašika ulja od susama
– majčina dušica, beli biber, so
– 2 kašike gustina

Priprema Dim suma

Suve šitake stavite u vodu da se natope. Izmešajte mleko, kvasac, šećer i so, promešajte i ostavite da nadolazi oko pet minuta – a za to vreme iseckajte luk, beli luk i šargerepu.

Sve ostale sastojke za testo izmešajte u većoj posudi, napravite udubljenje u sredini, dodajte ulje i mešavinu sa kvascem. Umesite glatko testo koje se ne lepi pa ostavite da se diže u posudi pokriveno plastičnom folijom najmanje sat vremena.

Dok se testo diže, pripremite fil za Dim sum: ocedite šitake od viška vode pa ih sitno naseckajte i pomešajte sa mesom, mladim lukom i svim ostalim sastojcima – pa pustite da masa odstoji začinjena, oko pola sata. Zatim masu podelite na 8 delova.

Naraslo testo za Dim sum premesite pa podelite takođe na 8 delova i ostavite da odstoji još 15 minuta, prekriveno kuhinjskom krpom. Svaku lopticu razvucite u krug koji ima tanke krajeve i puniju sredinu. Stavite kuglicu nadeva u sredinu, pa spojite vrhove da dobijete karakterističan oblik dim suma. Ostavite napunjeno testo da stoji još 15 minuta.

Popakujte Dim sum knedle u papirne korpice pa naslažite na sito ili posudu za kuvanje na pari (a ako imate pravo bambusovo kuvalo na pari, korpice nisu potrebne). Kuvajte na pari 25 minuta. Poslužite tople uz soja sos.

Read More
blog, Putešestvije po Aziji

PRIČA BR. 8: SAGA O KINESKIM HOSTELIMA

Pustila sam poruku Čarlsu (Charles) na Wechat-u da moram da napustim hostel. On je bio Kinez koji je bio zadužen za nas „bele tičere“!  Nisam bila sigurna kako će da reaguje pa sam rekla da se selim u novi stan. Bio je prilično ravnodušan, rekao mi je samo da dodjem čim završim seljenje.

Realnost je bila mnogo drugačija! Paša i ja smo pokušali da rezervišemo  hostel  preko Booking-a. Bilo je totalno ludilo, svi hosteli su bili prepuni a za hotele nismo imali para. Na kraju smo uspeli da nadjemo mesta u nekom udaljenom hostelu. Ujutru smo krenuli rano  iz Melburn hostela odakle nas je policija isterala, već oko pola osam smo se natovarili. On je vukao svoju torbu, laptop i jedan moj kofer a ja sam vukla torbu, ranac na leđima i laptop. Vrućina je već bila nesnosna. Nismo imali pojma kuda idemo, slikali smo adresu na kineskom na Booking-u i pokazali taksisti. Ostalo je samo da se nadamo da zna šta radi…

Novi hostel kao ružan san

Posle dvadeset minuta vožnje stao je kod neke zgrade. Meni je sve izgledalo isto, neboderi koji su kružnog oblika i imaju po četiri ulaza na četiri strane sveta. Svuda četvorocifreni brojevi i natpisi za koje sam kasnije saznala da su imena zgrada. Izmedju ulaza uvek se nalaze radnje sa namirnicama i voćem ili neki musavi restorani sa kineskom hranom ili neke uslužne radnjice. Ušli smo na jedan ulaz i pokušali da proverimo sa portirom da li je tu hostel ali nas nije ništa razumeo. Pokazivali smo mu sliku sa adresom na telefonu, on je mahao rukama i nešto objašnjavao . Na kraju smo kao shvatili da treba da odemo u susedni ulaz. Uspeli smo!

Hostel je bio neki stan na dva nivoa na dvadeset trećem spratu. Ušli smo u lift bez klime i jurnuli na gore. Izašli smo iz lifta vucarajući stvari do vrata. Zvonili smo ali nije bilo odgovora. Paša  je uhvatio kvaku i otvorio vrata. Ulazilo se direktno u dnevni boravak, onako pravo sa vrata. Izbledeli nameštaj sa iskrzanim braon skajem zauzeo je skoro sav prostor. Neki kinez je spavao na jednom od dva kauča preko puta vrata, samo u šorcu zavaljen na ledjima sa nogama koje su visile preko jedne stranice. Brzo smo shvatili da niko nije budan. Spustili smo stvari na gomilu i ja sam sela. Iz dnevne sobe se izlazilo na neku terasu zatrpanu svim i svačim. Paša je izašao da popuši cigaru. Zavaljena u pohabanu fotelju, gledala sam oko sebe. Na podu su bile pločice bele boje. Sve prašnjavo i flekavo. Uzela sam vodu iz automata koji je stajao u ćošku. Posle deset minuta sa sprata se pojavila neka mlada kineskinja. Lice joj je bilo sanjivo, kosa raščupana. Na lošem engleskom pitala je šta hoćemo. Pokazali smo joj odštampanu rezervaciju sa Booking-a ali ona je samo odmahnula glavom. „No reservation“, ponavljala je. Kako bre nema?!? Držim se za glavu a onda Paša kreće da koristi nekoliko reči koje je naučio na kineskom. Vidim da je ljut. Ja je pitam na jednostavnim engleskom da li ima dva  kreveta za nas, ona nam pokazuje rukom da se popnemo za njom na sprat.

Penjemo se kružnim drvenim stepenicama. Na spratu sa desne strane otvara sobu. Unutra je zagušljivo i tesno, jedva da mogu da stanem. Pokazuje mi da tu udjem. Unutra su dva drvena kreveta na sprat. Ubacujem torbe i ranac i guram ih nogom, Paša mi dodaje kofer. Iza kreveta je prozor veliki ali sunce bije ludački a nema zavese. Ležem na donji krevet jer je klima uređaj tik uz uzglavlje kod gornjeg kreveta. Paši je rečeno da ide levo od stepeništa. Preko puta stepeništa je kupatilo. Izvadila sam peškir i sapun i krenula da se istuširam. Bila sam mokra do gole kože i ulepljena od znoja i prašine. Kupatilo je skvrčeno sa tuš kabinom čija su vrata razvaljena pa se jedva zatvaraju. Rešetka na odvodu je začepljena dlakama. Lavabo nije ništa bolji. Sve umazano za medalju! Nekako sam uspela da se istuširam. Ispred kupatila sam zatekla Pašu znojavog i iznerviranog. „Šta se dešava“, pitam ga? „Ja ne mogu ovde da izdržim, soba je pretrpana, klima ne radi, moram da nadjem drugi smeštaj“odgovara. Mrak mi pada na oči, neću da ostanem ovde bez njega. Niti znam gde sam, ni šta da radim. „Hajde istuširaj se i idemo nešto da jedemo. Poneću lap top pa ćemo naći drugi smeštaj“, uzvraćam. Paša sleže ramenima:“Ok“.

Kada se istuširao krenuli smo napolje. Muvali smo se okolo i ugledali nešto što liči na francuski caffe bar. Ušli smo unutra i malo mi je laknulo. Delovalo je simpatično. Dve kineskinje su stajale iza rashladne vitrine sa kolačima uniformisane sa nekim maramama crvene boje na glavi. Iznad njih je bio meni na engleskom. Tražila sam polako i razgovetno kapućino za sebe i espreso za Pašu. Njih dve stoje i klibere se i gledaju nas upitno. Ja pokazujem na sliku koja stoji kod kase na papirnatom meniju. Ona uzvraća na kineskom. Odjedanut Paša počinje da se nervira i prilazi šanku. One se i dalje začuđeno klibere i gledaju nas. Pokazujemo na meni iznad njihovih glava i ponavljamo na engleskom:“ Number 2 i number 3!“ Opet ništa. I onda nastaje šou program! Paša potpuno gubi živce i kreće da se penje na šank! Ja stojim u totalnom čudu i gledam ga kako se izvija i pokušava da dotakne meni na zidu i pokaže im šta hoćemo. Pošto se uverio da su shvatile šta hoćemo silazi dole i pokazuje mi rukom sto za koji ćemo sesti. Očekujem neku reakciju kineskinja ali osim cerekanja svaka druga reakcija izostaje. Kapiram da nismo naručili klopu. Ustajem od stola i dolazim do rashladne vitrine i pokazujem na sendvič….valjda su ukapirale. Paša sedi za stolom i počinje i sam da se cereka: „Man, how crazy is this?!?“, mrmlja. Konačno smo dobili sendviče. Nisu baš nalik našima, hleb je presladak, šunka čudnog ukusa a sir kiseo. Jedemo ćuteći i pokušavamo da se opustimo posle potpuno blesavog i napornog jutra..

Šaljem Čarlsu poruku da neću stići u školu, odgovorio je kratko: „Ok“.Srkućemo naše tople napitke i na lap top-u opet tražimo smeštaj. U caffe bar nije ušao više niko. Kapućino i espresso su bolji od sendviča. Raspravljamo šta ćemo i odlučujemo se za neki hostel koji kao deluje pristojno. Odlučujemo da je vreme da se kreće jer na mapi vidimo da je to suprotni kraj grada. Plaćamo račun luckastim kineskinjama i krećemo ka izlazu. Krajičkom oka vidim kako jedna od konobarica metlom gura bubašvabu u đubravnik….majko mila, kakvo prepodne!

Uzeli smo stvari iz hostela, platitli smo cenu za jednu noć i napustili štrokavi hostelčić. Opet se vozimo jedno dvadeset minuta u nepoznatom pravcu i sve ispočetka. Ovoga puta hostel nije u soliteru, Paša čak i prepoznaje kraj grada (Hubei).

Još jedan ćumez

Ulazimo u zgradu i zapahnjuje nas neverovatan smrad ustajalog, lepljivog od vlage i dimom cigareta zatrovanog vazduha! Liftom veličine sarkofaga dolazimo do drugog sprata i izlazimo pravo na recepciju. Unutra je mračno i prostrano, nema dnevnog svetla jer su navučeni zastori na prozore. Prijavljujemo se i dobijamo posteljinu i ključ. Neki klinac nas sprovodi hodnikom koji je mračan bez prozora i pun stalaka sa vešom koji se suši. Dovodi nas do soba koje su jedna do druge i ne verujem svojim očima: sobe imaju po dvanaest kreveta a na netu je pisalo da su šestokrevetne?!? Paša odmahuje rukom i kaže mi: „We can’t do anything, this is just China..“Sada već neraspoložena i nervozna ulazim unutra i zatičem nekoliko kineskinja. Ne reaguju na mene uopšte. Spuštam stvari na jedan od kreveta. Zavirujem u kupatilo i ostajem u šoku: unutra jedan lavabo, čučavac i iznad čučavca tuš! Nalazim se sa Pašom ispred vrata a on kaže: „God just left this building!“

Read More
blog, Gost naseg bloga: Robert Dacešin

Robert Dacešin: Putovanje u Kijev – mjesto gdje stanuju najljepše crkve na svijetu

Za sve vas koje možda zanima porijeklo mog prezimena Dacešin, ono je iz Ukrajine. Upravo ova činjenica bila je jedan od razloga zašto mi je putovanje u Kijev uvijek bilo posebno privlačno. Otac mi je objasnio da tamo imamo i neku familiju, ali smo pogubili kontakte sa njima. Godinama je put u Kijev nekako  visio u vazduhu. Sa Bojanom iz Bratislave planirao sam neko putovanje tamo, ali od toga na kraju ništa nije bilo.

A onda je jedan kasni noćni skajp poziv i jeftin Wizz air let sve promjenio!

Kijev šta vidjeti?

Kada sumiram svoje putovanje u Kijev sa ove distance, svrstao bih ga u TOP 5 gradova koje sam ikada posjetio! Da li zbog moje donekle subjektivne privrženosti ovoj zemlji, činjenice da nisam toliko očekivao od njega ili zato što je zaista premoćan, u suštini nije ni bitno. Jedino relevatno je da me je raspametio kao malo koje mjesto do sada!

U XI vijeku Kijev je bio najveći grad Evrope, a tokom vladavine Jaroslava Mudrog u periodu od 1016. do 1054. godine, Kijev je bio centar kulture i vojne moći i čak pedeset puta veći od tadašnjeg Londona i deset puta veći od tadašnjeg Pariza.

E sad, pošto sam i mjesec dana nakon posjete Kijevu prilično oduševljen onim što sam tamo vidio, potrudiću se da vas u ovoj priči nagovorim da posjetite prijestonicu Ukrajine, malo pomognete njihov turizam i da vam pokažem  zašto će i Kijev biti vaš TOP 5 grad kada ga posjetite. Ako vas smara čitanje i u gužvi ste, onda možete pogledati ovaj video. Tu nekako stane sve ono što dole piše. I to u svega 4 minute.

Crkve u Kijevu

A ako ste se ipak odlučili da se i dalje čitamo, te da vam ispričam neke zanimljivosti o Kijevu, za kraj sam vam ostavio jedan poklon. Ali nemojte to reći onima koji su samo pogledali video 🙂

Kijev je grad sa nekim od najljepših crkvi na svijetu. Nigdje kao ovdje nisam imao priliku da vidim toliko neobičnih i zanimljivih crkvi na malom prostoru. Prva koju smo vidjeli je manastir sv. Mihaela, izgrađen između 1108. i 1113. godine, a kasnije obnovljen tokom 17. vijeka.

Ali, tokom 1936. godine religija je bila otrov za sve u Sovjetskom savezu, te su odlučili da unište ovaj manastir, jer se govorilo da “nema istorijski značaj”.

Da, šta je 1000 godina istorije, zar ne?! Međutim, prije nego što će je uništiti, Sovjeti odlučiše da dio umjetnina premjeste u jednu galeriju u Moskvi, kako bi navodno sačuvali nešto, iako nema istorijskog značaja. Ono što su oni smatrali nebitnim,  nacisti su smatrali jako bitnim, te su pokupili veliki dio umjetnina za vrijeme II svjetskog rata. Kasnije su te umjetnine preoteli Ameri, da bi na kraju svega bili vraćeni u Moskvu.

Na ovom mjestu, više od 60 godina nije bilo ništa, a onda su u maju 2000. godine vlasti Ukrajine odlučile da ponovo izgrade ovaj čuveni manastir, te je tako sv. Mihael ponovo oživio na isti način kao nekada, a njegove kupole danas su jedanOdmah preko puta ovog manastira, na suprotnom kraju široke i dugačke avenije, nalazi se crkva sv. Sofije, nazvana tako po mnogo čuvenijoj Aja Sofiji u Istanbulu. Ovo je lokalitet pod zaštitom UNESCO-a, a kada ga vidite skontaćete i zašto je tako.

Nekako, dok posmatram ovu crkvu, ne mogu da se otmem utisku koliko je neobična i posebna. Svaki detalj na njoj, mogao bih da posmatram satima. Sjedio sam na klupi koja se tu nalazi i uživao.

Nije loš pogled zar ne?!………….

Od dna pa do vrha. Pa onda ponovo. Svaki detalj. Gravure. Kupole. Do prije 10 minuta, manastir sv. Mihaela bio je najbolja stvar koju sam vidio u Kijevu, a već ima konkurenciju.

A tek unutra! Čitava unutrašnjost katedrale prekrivena je prekrasnim vizantijskim mozaicima i freskama, od kojih neki stoje tu još od 11. vijeka. Prva stvar koju vidite kada uđete je lik Djevice, a iznad nje u kupoli četiri anđela, svaki u odjeći druge boje – plava, zelena, žuta i crvena. Na zlatnoj podlozi. Moj otac, koji je inače slikar, složio bi se koliko su dobro tonirali boje. Tamuna mi spominje nešto o tim anđelima. Kaže, da su je dok je bila mala u Gruziji stalno vodili u crkvu gdje je slušala o ovim stvarima.

Za svaki detalj koji vidi, zna zašto je tu. Njegovo značenje. Poruku koju želi da prenese.

– A da predaješ vjeronauku nekada? Pitam je.

Ispred crkve, neki tip duge crne kose, sa razdjeljkom na glavi, pjeva ukrajinske narodne pesme i svira tamburoliki instrument banduru. Na momenat mi se učini da malo liči na Majkl Džeksona. Malo, možda.

Ubacujemo mu koju grivnju i započinjemo priču sa njim. Priča nam da već 13 godina svira ovdje. Nisu neke pare, ali u ovoj crkvi je krštena čitava njegova porodica. Mnogo mu znači ovo mjesto. Tu je krstio i svoje djete. Marta 2007. godine. Jaka kiša padala je tog dana, prisjeća se.

Slušam ga kako svira. Potpuno lagano, na način da bi mogao da uspava i malo djete, njegova bandura ispušta neobično umiljate zvukove.

Krećući dalje ka gradu, nailazimo na jednu uličnu instalaciju koja simbolizuje broj nestalih tokom protesta koji su ovdje desili 2014. godine. U tom trenutku, sva ona sreća koju sam osjećao do maloprije, splasnula je kada sam vidio ovu priču.

Sjećate se šta se dešavalo ovdje?

Revolucija u Ukrajini

Nakon narandžaste revolucije koja je obilježila Ukrajinu, revolucija od prije više od 3 godine bila je nešto manje narandžasta. Evromajdan, kako je kasnije dobio ime, bile su masovne demonstracije u Ukrajini, započete krajem oktobra 2013. godine iz razloga što je  tadašnja vlada odbila potpisati sporazum o bližoj integraciji sa evropskom unijom. Protesti su se tokom tri mjeseca širili čitavom Ukrajinom, da bi svoj vrhunac dostigli 22.02.2014. smjenom predsjednika Viktora Janukoviča.

Kao vrhunac svega, usljedila je intervencija Rusije, kao i referendum za Krim, nakon čega je on priključen Rusiji.

Tokom ovih demonstracija, živote je izgubilo preko 100 ljudi, među kojima je 18 policajaca, gotovo 2.000 je bilo povrijeđeno, a za preko 700 ljudi se i dan danas traga. Kažu da su ih antimajdanovci oteli. Za niti jednog od njih se ni dan danas ne zna gdje je.

Uprkos svemu, Evromajdan predstavlja jedinstven čin, u kojem je jedan narod po prvi put žrtvovao ljudske živote za “evropsku ideju” i to na najbolji mogući način, odnosno mirnim protestima, koji su zbog snažnog režima tek kasnije postali nasilni.

Da li je vrijedilo?

Sa ovim informacijama u glavi, nekako ne mogu da se otmem tuzi koju trenutno osjećam prema ukrajinskom narodu. Možda se ovo sve moglo izbjeći i žao mi je zbog mnogih stvari kroz koje je ovaj napaćeni narod prošao. Zamišljam Kijev u to vrijeme. Zamišljam plač majki koje su izgubile sinove. Jauk koji se provlačio ulicama. Izgubljena lica koja su tražila svoje najbliže.

Gledam ga sad. Tako raskošan i kraljevski. Tako grandiozan. Tražimo na mapi gdje je Podol, jer kažu njega morate obići.

Podol je najstariji dio grada. Meni možda i najbolje mjesto u čitavom Kijevu. Mada, teško je odlučiti šta je najbolje. Dugi niz ulica popločanim kaldrmom, na kojim možete kupiti milion neobičnih drangulija, od babuški u obliku NBA igrača i životinja, toalet papira sa likom Putina, starih sovjetskih novčanica, ukrajinske tradicionale nošnje, pa do nacističih predmeta, ordena, te novčića i novčanica iz ovog vremena.

Tu nađoh i par kovanica iz Bosne. Po 20 i 50 pfeninga. Pitam lika što radi da mu dam još 10 tih u zamjenu za jednu po izboru.

-Ne ne, to vrijedi dosta. – kaže mi.

– Ali ovo je novac koji i sad koristimo. Vidi, dobićeš 10 ovih, za jednu drugu koju odaberem. Zar to nije dobar posao? – pitam ga.

– Ne mogu, ove moje vrijede više nego tvoje.

– Ali ovo kod mene su iste kovanice koje ti imaš. Vidiš?

Samo odmahuje glavom.

Smijem  se i ubacujem mu nekoliko kovanica u posudu u kojoj se nalaze ostale.

– Evo. Nadam se da ću upotpuniti tvoju kolekciju!

Tokom vikenda, Podol je zatvoren za saobraćaj i čitav ovaj kraj postaje pješačka zona. Kafića više nego u Banjaluci, uličnih slikara više nego u pariskom Monmartru……….

Pročitajte više:  http://www.riopricesaputovanja.com/v1/putovanje-u-kijev/#ixzz54X43nRTC

Read More
blog, Dugo putovanje u Jevropu

POTRAGA ZA DEDA MRAZOM

U ove pretpraznične dane ne mogu a da se ne prisetim jednog od najlepših putovanja u svom životu. Iako se sve dešavalo leti, određenog  događaja uvek se setim u decembru kada nam se približava Nova Godina – posete Deda Mrazovom selu kod Rovanijemija u Laponiji! Kakav mir za duh i telo! Negovana i očuvana priroda zagrlila bajkovito  Deda Mrazovo selo  koje je u nama probudilo ono osećanje naivnosti i nevinosti i potpuno neočekivano bacilo dečije čini na nas. Jasno se sećam uzbuđenja koje nas je obuzelo i trajalo sigurno četrdeset i osam sati tokom kojih smo se ponašali kao sva deca na svetu kad im natuknete ideju da je Deda Mraz tu u blizini! Šunjali smo se po Deda Mrazovom parku i ulazili i izlazili iz stamenih brvnara potpuno očarani atmosferom, predmetima i posebnim raspoloženjem koje je vladalo među turistima i ljudima koji rade kod Deda Mraza obučeni u kostime patuljaka. Avgust se odjedanput pretvorio u decembar! Živopisne kućice bile su ispunjene mirisima i predmetima iz onih priča o neumornom deki koji okolo sveta jedri na svojim sankama i ispunjava dečije snove. Ko bar jednom kao dete nije u svojoj glavi izmaštao Rudolfa, irvasa crvenog nosa i njegove rogate saputnike kako sa lakoćom predvode Deda Mrazovu magičnu misiju?!

Negde u sred naše avanture, pošto smo se  razmileli svudo naokolo, zatekla nas je vest da je Deda Mraz došao u svoju kancelariju!Ako smo do tada i imali neku zrelu notu u našem ponašanju i činjenici da smo kupovali suvenire za porodicu, prijatelje i sebe, posle ove „neverovatne“ vesti, ona je potpuno iščilela. K’o  deca na ekskurzijama, formirali smo manje ili veće grupe i u njima proživljavali momente oduševljenja i fascinacije svim i svačim na putovanju kroz Skandinaviju. Potpuno ushićena pohitala sam da nađem članove moje ekipe, nadajući se da ću ih uočiti u okolnim brvnarama. Naletevši na dve saputnice, podelila sam dragocenu informaciju o Deda Mrazu i sada smo zajedno pokušavale da identifikujemo našu grupu i tu Deda Mrazovu kancelariju. Pretpostavka je bila  da bi to trebalo da bude negde u centru sela. Tamo se na sredini uzdizala najveća brvnara i ubrzo smo snimili da se vest o Deda Mrazovom dolasku na „posao“ pronela brzinom svetlosti. Ispred se nacrtao poprilličan broj ostalih saputnika, a mi smo se tako nadali da ćemo izbeći gužvu i uveriti se da je idol naše mašte zaista tu… I još nešto sasvim čarobno! Možemo  i da se slikamo s’ njime! I dok smo se tako ushićeni stiskali oko „svetilišta“, neki su već uspeli da udju unutra i da ovekoveče svoju davnašnju maštariju. A onda odjedanput –pomračenje! Deda Mraz je završio slikanje sa svojim podetinjilim obožavaocima i neprimetno se izvukao kroz zadnji izlaz brvnare….

I kao da već nismo bili dovoljno infantilni, potpuno razjareni i ljuti smo počeli da se raspravljamo sami sa sobom i jedni sa dugima! Videvši da su se i neki članovi naše grupe slikali sa Deda Mrazom, potpuno smo izgubile kontrolu i počeli da ih optužujemo za izdaju! „..pa kako vas nije sramota, mi vas tražimo okolo i vi mrtvi ladni pravo kod njega i slikaste se bez nas….“ Ne zarezujući ni za trenutak naš gnev, srećnici su uživali u momentu zadovoljsta i svojim iritantnim osmesima i pokazivanjem fotografije nabijali  nam na nos svoj uspeh. O bože, sećam se da sam bila iskreno ljuta, čak sam pokušala da nađem razuman razlog za to! Ali ništa nije moglo vratiti Deda Mraza, magija je nestala a mi smo za utehu otišli do Deda Mrazove pošte. Tamo su njegovi verni poštanski patuljci i vilenjaci primali naše razglednice, stavljali markice sa njegovim likom i slali ih širom sveta onoj pravoj deci…

Read More
Putešestvije po Aziji

PRIČA BR. 7: POČETAK I KRAJ MEDENOG MESECA U KINI

Posle četvrtog susreta sa „lovcima na bele tičere“, prihvatila sam ponudu i jedanaestog dana od kada sam došla u Kinu, postala sam nastavnik u osnovnoj školi u Šendženu. Dobro pripremljena, zahvaljujući  Paši, potpisala sam ugovor za posao i istog dana počela da radim. Plata je bila primamljiva ali kao i sve u Kini  nesigurna. Pošto su jedno vreme lagali da će nam obezbediti radne vize, iako sam potrošila sto eura na hitan sistematski pregled, nejasnim i zaobilaznim objašnjenjima nam je rečeno da od te igranke nema ništa. Znači, svi radimo na crno, kakvo ludilo!

U prvoj nedelji septembra došlo  nas je četvoro. Posle pokušaja da me smesti sa kineskim nastavnicima u kancelariju, Tracy je kao zadužena za nas strance, morala da popusti i da me prebaci u kancelariju koja nam je namenjena. Moj zahtev je bio decidiran jer među Kinezima me niko nije zarezivao ni dva posto, a pri tom kao što je uobičajeno , niko osim nje nije govorio engleski. Bili su hladni, nezainteresovani  i sedeli su u potpunoj tišini ceo dan. Njihova međusobna komunikacija je bila svedena na minimum.  Osećaj je bio kao da sam u grobnici. Pomisao da tako provodim svoje radne dane me je naterao na momentalnu akciju! Otišla sam u Čarlsovu kancelariju (on je bio zadužen za selekciju nastavnika,) i insistirala da me ne odvaja od ostalih kolega! Upalilo je i ubrzo sam se premestila u „Foreign teacher’s office“, bože, zvuči kao da sam ušla u Belu kuću….

Škola je slična našim osnovnim školama iz 70-ih godina, s’ tom razlikom što je  sportski  teren za košarku napravljen od plastificirane podloge a fudbalski je travnat sa plastificiranom stazom za atletiku okolo. Ulazi se kroz ogromnu kapiju od crnog gvožđa pored koje je u kućici sedeo čuvar. Ostatak ograde je u stvari visoki zid i bodljikava žica, valjda Mao nije pao. Tokom časova niko od nastavnika nije smeo da napušta prostor škole ali smo se ubrzo „mi belci“ izborili da možemo pauzu za ručak da koristimo napolju. Školska zgrada je bila ogromna i bela a gledano iz ptičije perspektive izgledala je kao rimsko jedan. U učionice i kancelarije se ulazilo sa koridora koji bi kod nas bio hodnik, a ovde je u stvari izgledao kao terasa koja se prostire svuda ispred učionica i kancelarija i vijuga u četiri pravca. Bile su raspodeljene na tri sprata, što se kod Kineza računa kao četiri, jer je nula kao broj izopštena iz upotrebe pa je prizemlje u stvari prvi sprat. Uglavnom okrečene u belo i vojnički jednostavne,  osim direktorske i one za sastanke, ni jedna nije bila ni malo moderna. Sivi metalni stolovi, bili su poređani u većini slučajeva u dva reda i sve prostorije za osoblje škole  ličile su na privremene vojne štabove u mestima koje su zauzeta od napadača koji se tu neće dugo zadržati, kao u ratnim filmovima. Ukupno ih je u našoj kancelariji bilo deset. Prozori sa starim metalnim okvirima nisu baš bili neka izolacija – ni od vrućine a ni od vetra i kiše zimi. Stakla su bila izlepljena komadima raznobojnog papira kako sunčevi zraci ne bi ulazili unutra. Postojao  je paristoriski klima uređaj koji je bio bučan i nije baš mnogo hladio. Ubacivao je vreo i vlažan vazduh s’ polja . Atmosvera je bila uvek memljiva i siva a masna farba na zidovima je sprečavala makar privremeno da isti otpadne od vlage.

Kada sam ušla unutra shvatila sam da sam jedino žensko. Dočekala su me tri prijateljski nastrojena muškarca – Boski iz Azerbejdžana, Džon iz Australije i Stendal iz Amerike. Bili smo sličnog godišta i posle nekoliko rečenica dobrodošlice, postala sam jedna od njih. Moje nove kolege, koje su se brzo pretvarale u sve što vam u Kini fali: porodica, prijatelji i osećaj doma! Izabrala sam sto desno od vrata, u redu do prozora i zauzela svoju metalnu kutiju. Boski mi je brzo objasnio da je nedelju dana pre našeg dolaska školu napustilo devet nastavnika, zato što su im uslovi za rad znatno pogoršani u odnosu na početne. Kendal je bio jedini koji je ostao – mirno je saopštio da su mu trebale pare i da je zato pristao na izmenu.  Otišla sam da pokupim udžbenike iz biblioteke i pošto sam ih donela počela sam da pregledam fioke u mom stolu. Bilo je tragova bivših kolega na sve strane; dečiji crteži na zidovima, ostaci hamera, olovke, bojice flomasteri. Napravila sam neki red a zatim ostatak dana ćaskala sa kolegama. Čarls nam je rekao da ćemo sutra početi da držimo časove. Tako je prošao moj prvi radni dan. Lokacija škole je bila prilično zgodna; malo hodanja do metro stanice a zatim dvedesetak minuta vožnje zelenom linijom metroa do hostela, za kineske pojmove udaljenosti – više nego dobro!

U hostelu me je dočekao hladan tuš! Sačekala me ekipa mojih sustanara sa sve imigracionom policijom! Ja pomislih: „Ok, kontrola pasoša, sasvim normalna stvar.“ Kad ono iznenađenje, naši pasoši su u redu ali kao problem je što se nismo se prijavili u policiju?!! Ja poludim i kažem mojoj cimerki Li da kaže policajcu  da ne izmišlja propise jer svi dobro znamo da je hostel dužan da nas prijavi! Nastane opšta graja, Džona nigde ni od korova, neki Francuz viče jer se tek to jutro prijavio u hostel i poziva se na neka prava…“Kakva bre prava, pa mi smo u Kini !?“, pomislih. Rezultat rasprave je katastrofalan! Kineski policajac tvrdi da stranci ne mogu da ostanu u hostelu jer hostel nema dozvolu ili nešto tome slično!! I onda počinje ludilo,  Novozelandjanin dobacuje da smo svi rezervisali preko Bookinga sobe a to ne bi bilo moguće da hostel nema papire, Paša odmahuje glavom i pokazuje mi glavom da će priča loše da se završi a Kinezi sede i ne progovaraju ni reč gledajući nas kako se svi raspravljamo u glas. Policajac bezizražajnog lica izriče presudu na kineskom a Li prevodi: „ Sorry, you need to leave, now“. Mi šokirani, kuda ćemo sad u predvečerije?!?! Ubeđujemo se sa njim i on na kraju pristaje da hostel napustimo ujutru – ode sve niz Dunav, rešila sam problem posla i sad umesto da uživam po planu još mesec dana ovde štedeći pare za stan, moram da se selim, ko zna gde…A kako ću sutra u školu kad treba da se iselim?! Završio se medeni mesec u Kini…

Read More
blog, Putešestvije po Aziji

PRIČA BR. 6: KAKO JE PROTEKAO PRVI RAZGOVOR ZA POSAO U KINI

Nekoliko sati pošto sam preko Wechat aplikacije poslala u eter poruku da tražim posao, počeli su da me kontaktiraju agenti. Bila sam potpuno oduševljena. Sad vi mislite da su to neki ozbiljni ljudi iz ozbiljnih institucija ili agencija koje se bave zapošljavanjem, zar ne? Jer u krajnjoj liniji, Kina je velika, progresivna i ozbiljna zemlja – kažu svi ovde! E pa nisu to nikakvi agenti za zapošljavanje koji imaju radno mesto na kome regrutuju nastavnike engleskog jezika ili možda neke strance druge struke, to je najobičniji svet koji mora da preživi dan i lovi u mutnom.  Zakazali su mi nekoliko sastanaka sa predstavnicima škola i obdaništa, od kojih kasnije dobijaju nekoliko hiljada juana na  crno u kešu kao nagradu ako se zaposlim i ostanem izvesno vreme . Tako sam počela da idem na intervijue. Potpuna sprdnja i ludilo su nastupili! Iako tada nisam bila svesna šta mi se događa, pa sam bila mrtva ozbiljna i skoncetrisana, sada se sećam svega iz tog perioda kao komedije sa Džeki Čenom.

Na prvi razgovor sam pošla taksijem tako što mi je „agent“ poslao sliku adrese i obdaništa. Bilo kakvo pisanje na engleskom nema svrhu, jer taksista, a ni drugi, ne umeju da pročitaju. Nisam imala predstavu koliko je to mesto udaljeno od hostela, a još manje gde se tačno nalazi. Sećam se da je to bio prvi kišni dan od mog dolaska u Šendžen i da sam potpuno iskvasila sandale koje su bile nepraktične za tu količinu vode. Bilo je sparno i vruće. Vožnja je trajala oko pola sata i taksista me je ćutke izbacio ispred neke rampe prstom pokazujući gde da idem. Pogledala sam okolo, prošla kroz rampu i sa desne strane ugledala zgradu koja je ličila na obdanište.Uporedivši sliku koju mi je agent poslao shvatila sam da sam pogodila iz prve. Duboko sam udahnula i pomislila: „Ok, stisni zube i daj sve od sebe!“ Ušla sam u dvorište osvrćući se da vidim nekog ko bi izgledao kao agent koji me čeka, ali nikog nisam videla. Otišla sam do glavnog ulaza i hrabro zakoračila unutra. Portir me je radoznalo gledao, a ja sam izustila paradoksalnu glupost: „Do you speak English?“ Ha, sad kad se setim spopadne me smeh, ali eto… Naravno da nije govorio ni reč engleskog. Smešeći se i pričajući mi nešto na kineskom pokazao mi je rukom da pođem za njim.Ušli smo u neki veći hol i on je počeo glasno da doziva nekog. Pojavio se mršav mladić u beloj košulji i crnim pantalonoma sa velikim kockastim naočarima. Izgledao je kao Kvisko iz legendarne Kviskoteke Olivera Mlakara. Upitno me je gledao i odmah sam shvatila – ovaj bre pojma nema što sam tu! Kvi-sko (tako sam ga prozvala u mojim misliam) me je skromnim engleskim  upitao šta želim a ja sam mu objasnila da me je poslao agent na razgovor za posao jer im treba nastavnik engleskog. Začuđeno mi je rekao da ne zna ništa o tome. Pokazao mi je neku malu sobu  gde mogu da sednem i sačekam. Zatim je nestao. Razgledala sam okolo….isto kao kod nas, dečiji crteži po zidovima, graja koja dopire iz daljine i neizbežni miris kuhinje, ali kineske. Posle desetak minuta se vratio i objasnio da ne znaju ko je taj agent i zašto me je poslao?! Bila sam u šoku, kakva je bre ovo glupost? Zatim je rekao da, pošto sam već došla, direktor odobrava da mogu da održim demo čas! „Šta bre ovi ljudi rade? Kako je bre moguće da niko ništa ne zna?!“ Ustala sam sa stolice ka njemu i rekla da me odvede kod dece. Usput smo svratili u neku dečiju učionicu da ja uzmem nešto od demo materijala. Iskreno rečeno, pojma nisam imala šta radim! Ali nisam imala šta da izgubim. I ako se nisam spremila za ovako nešto odlučila sam da improvizujem,  jer deca su deca – svuda nemirna i radoznala. Pokupila sam sličice životinja, boja i nebeskih tela i rekla mu da me odvede kod dece. „They just sleep and eat“, izustio je Kvi-sko. Razumela sam suštinu.

Ušli smo u dnevni boravak  i ja sam glasno rekla: „Hello!“ Vasitačice su bile okolo raspoređene, verovatno svaka sa svojom grupom. Nijedna nije odgovorila, shvatila sam da ne govore engleski. Deca su bila isuviše mala, oko tri godine stara, sveže probuđena i po njihovim malim sanjivim licima shvatila sam da hoće mamu a ne mene i demo čas! „Jbg!“, pomislih. Zatim sam stala ispred dečijih stolova i pokušala da im privučem pažnju pričajući iskarikiranim tankim glasom i pozivajući ih da me slušaju: „Hi there, my name is Nataly!“Neki su počeli da plaču, a većina me je gledala razrogačenih očiju, dok su im ručice bile zauzete muljanjem po supi sa nudlama. Mora da sam im izgledala kao neka čudna bela spodoba, čije oči nisu bile ikošene i kosa nije bila crna i koja je naprasno prekinula njihov popodnevni ritual. Brzo mi je bilo jasno da tek oni nisu imali pojma šta se dešava. Sledećih petnaest minuta sam pokušavala da ih animiram pokazujući im životinje i boje uz izgovor reči. Cela situacija je izgledala blesavo: ova deca nisu znala ni reč engleskog! Po reakciji bih rekla da možda nisu ni videli osobu bele rase…Za to vreme Kvi-sko je uredno posmatrao i zapisivao nešto u malu crnu sveščicu. Čovek me je ’ladno ocenjivao….on, koji natuca engleski! Ludilo mozga. Zatim je ustao i pokazao mi rukom da je demo čas završen. Sve je prošlo za tren i pošto me je otpratio do vrata i rekao: „We call you.“, otišla sam da jurim taksi. Činilo mi se da je u pitanju skrivena kamera! Četrdeset i pet minuta sam kao sumanata pokušavala da nađem slobodno vozilo i onda konačno stade jedan, a usput me i okupa. Vratila sam se u hostel kao pokisla kokoš…Paša me je dočekao na vratima i počeo da se valja od smeha: „Welcome to China“, izustio je.

Read More
blog, Putešestvije po Aziji

PRIČA BR. 5 : HOSTEL, DŽON I INTERNACIONALNA EKIPA

Pošto sam konačno upoznala Džona koji je bio menadžer hostela i dobila uputstva od drugih „stanovnika“ simpatičnog prebivališta  kako sve funkcioniše, započela sam period adaptacije. Nikad nisam imala problem sa uklapanjem u internacionalnu sredinu a taj proces  inače po hostelima mnogo bolje funkcioniše nego na drugim mestima. Ljudi su veoma fleksibilni i upućeni jedni na druge i začas se pravi osećaj zajednice! Ako to niste probali a volite da putujete i da se družite – toplo vam preporučujem! Naravno, treba znati da je komfor ograničen i da vam je intimni prostor sužen ali zato se u inostranstvu nikada nećete osećati usamljeno ili izopšteno.

Moj novi poznanik Paša, rodom iz Izraela, bio je komunikativan  i  zanimljiv lik koji je u Kini boravio u više navrata a sada već dve godine u kontinuitetu. Odmah je me informisao gde se šta nalazi i poveo me u mali obilazak tu po kraju, čisto da bih mogla da funkcionišem tokom dana. Kao pasionirani ljubitelj ljute hrane, odveo me je na nekoliko mesta gde može  da se ruča ili večera za zaista male svote novca ( u proseku za 3 eura) ali isto tako može i da da sprži usnu duplja i svi ostali unutrašnji organi! Dobila sam kratki i ubrzani kurs o tome gde se šta jede i kako da naručujem hranu i ubrzo sam shvatila kao i mnogi da ta vrsta obedovanja nije prihvatljiva za svaki dan. Pošto je deo grada u kome sam boravila bio jedan od mnogih „centara“ u Šendženu, sve se naizgled činilo urednim: ti mali restorančići su spolja delovali egzotično ako ne obraćate mnogo pažnju na detalje ali kad počnete da zagledate  onda kreće paranoja…Bila sam bila ekstremno umorna i odlučila sam da se u ovom periodu ne bavim mnogo time jer nisam želela da stvaram pogrešan prvi utisak. Zato sam se fokusirala na spavanje i lenčarenje i vreme sam provodila ili u krevetu ili povlačeći se po hostelskoj dnevnoj sobi. U blizini sam otkrila veliki supermarket, pokupovala  neke namirnice i pokušala sam da se hranim kuvajući u hostelu.  Usput sam ćaskala sa mojim cimerima i sakupljala informacije kako se živi i šta ko od njih radi u velikoj zemlji Kini. Devedest odsto njih su nastavnici Engleskog! Kakvo ludilo, a pritom je svaki stoti zaista nastavnik engleskog…

Ljudi su se ovde sjatili sa svih strana svete i ako izuzmem Japance i Eskime, nije bilo nacije ili rase koja nije imala svog predstavnika. U tih desetak dana koliko sam boravila u Youth hostelu, upoznala sam dva Izraelca, Novozelandjanina, dvoje Amerikanaca, dvoje Rusa, petoro Kineza, jednog Vijetnamca, Australijanca i Francuza. Ekipa je bila krajnje raznolika i druželjubiva i ako moram priznati da su se Kinezi, gledano sa ove distance, prilično držali po strani. Izuzetak je bio Džon koji je  više svojim  znakovnim nego glasovnim jezikom,  svima stavio do znanja da voli da kuva i da isprobava svoja jela na nama strancima. Tako je po ceo dan, kad ne radi poslove oko hostela, trčkao okolo sa činijama vruće supe sa nudlama i neizbežnim korijanderom i ubeđivao nekoga od nas da to mora da pojede! Na početku su mi svi ti mirisi bili intenzivni i nekada prejaki, pa sam ponekad imala utisak da sam upala u džak sa začinima! Na kraju dana Džon nas je uvek okupljao sve zajedno oko stola. Služeći se kineskim đakonijama, od kojih polovinu ne prepoznajem ni po ukusu a ni po izgledu, polako sam počela da shvatam koliko sam daleko od kuće i svojih navika i običaja. Obuzimalo me je čudno uzbuđenje praćeno neizvesnošću i nesvakidašnjim mirisima a kako sam uspela da se oporavim od vremenske razlike posle nedelju dana, predstojao mi je najvažniji zadatak – pronaći posao! Paša je kao i uvek bio prvi tu da mi objasni kako treba da se ponašam i šta mi je činiti u ovoj sasvim posebnoj sredini. Slušajući njegove savete pomalo sam bila u neverici: …“nije važno šta i koliko znaš, važno je to što si bela, imaš plavu kosu i naravno, super je što govoriš Engleski…ali oni ga uglavnom ne razumeju pa nije ni to presudno…“Za početak sam morala da instaliram legendarni „Wechat“, platformu bez koje u Aziji ne možete da funcionišete. To mu dođe nešto kao kombinacija Vibera i Facebook-a i sve kontakti, bilo poslovni bilo privatni, počinju razmenom vaših Wechat korisničkih imena. I tako ja od Paše dobih imena agenata za posao u Šendženu! Pošto sam svima poslala zahtev za prijateljstvo kroz rečenicu „Hi, I am an English teacher“, preostalo mi je samo da čekam odgovore.

Pre nego što sam krenula u Kinu, uredno sam pripremila svoj CV koji je bio posebno prerađen za datu situaciju i propraćen raznim diplomama iz engleskog jezika i preporukama. No međutim, agente koji su vrlo brzo odgovorili na moj zahtev, to apsolutno nije interesovalo! Jedan broj njih mi je uredno tražio da pošaljem video u kome se predstavljam ko sam i šta sam a ostali su me pitali odakle sam i da li mogu da im pošaljem sliku?! Začuđeno sam pitala Pašu u čemu je stvar i bila sam vrlo iznervirana idejom da okolo šaljem svoju sliku kao da sam kandidatkinja za modnu reviju a ne za posao nastavnika! Paša je s’ osmehom odgovorio: „ Chinese way…“ ….“Nemoj da im šalješ sliku i snimak, odbi ih i kaži da prihvataš samo razgovore uživo…..samo žele da vide da li si bela! Crnce i osobe tamnijeg  tena prihvataju samo ako nemaju drugi izbor, a to znači ako je manjak belaca“. Poslušala sam bez reči, totalno se uklapalo u moj film u glavi. I ako nisam imala apsolutn nikakvu predstavu šta iza svega toga stoji i da li dobro postupam, odlučila sam da ipak u skladu sa svojom petom decenijom života dam celoj priči makar neki oblik dostojanstva. Dragi Kinezi, neće moći baš tako, ako ću da radim za nekoga, ne znači da ću da plezim bilo kome….pogotovo ne svojim slikama! Gorak ukus u ustima i inat se probudio… Imam tolike godine i prvi put saznajem da sam bela…..te zato vredim?!! Počela je moja kineska odiseja…

12