Ruka na mom ramenu me je nežno protresla…stjuardesa egzotičnog izgleda, medene puti. Jedva sam otvorila svoje slepljene kapke i pogledala gde sam?Pojma nemam, neki aerodrom..prisećam se..a, da! Kuala Lumpur! Moj hipi saputnik je već ustao i vadi svoje stvari iz kasete nad s
edištima. Ne žurim, nema potrebe jer nas je mnogo a kolona još nije krenula iz aviona….polako se zakopčavam, proveravam svoju okovratnu torbicu i dokumenta. Sad već žurim kroz tunel koji nas odvodi iz aviona jer shvatam da je aerodrom u Kuala Lumpuru jedan od najprometnijih u tom delu sveta a izlaz za moju sledeću vezu daleko. U stvari, iskreno rečeno, nisam imala pojma šta radim. Unezvereno sam pratila oznake povremeno bacajući pogled u svoju kartu i bila sam u potpunoj panici da ću opet izgubiti vezu a ovaj aerodrom nije imao kraj! U sred te trke dolazimo do nečeg što liči na metro?! Ulazim unutra i shvatam koliko je sve ogromno i daleko. Ipak stižem čak i malo ranije i tržim mesto da se spustim negde..ne mogu bre više, ko zombi bauljam…Jedem neke ostatke iz aviona, zaključujem da mi nema cvikera za vid! Super, samo mi je to falilo, idem u Kinu da podučavam engleski i da škiljim kao ludača!
Opet čekam u redu, čekiram pasoš, pregledaju nas, strogo se vodi računa o relaciji muško-žensko..Ostatka se ne sećam, znam da sam sela u avion i mučila se da kunjajući i udarajući glavom o stranicu aviona pored prozorčeta. Nisam imala snage ni da pogledam ko mi je saputnik. Žmureći slušam glasove stjuardesa, zatvaranje kaseta, dobrodošlicu kapetana i padam u mrak ponovo! Za tren (koji je trajao tri sata i pedeset pet minuta) smo sleteli u Hong Kong! Ne mogu da verujem da sam na poslednjem aerodrom u nizu na ovom putovanju i sad me već piči adrenalin..
I ako umorna do koske, širom sam otvorila oči i počela da pratim znake po uputstvima koje mi je dao drugar s’ početka priče o mom putešestviju! Konektujem se a WiFi, uključujem se u život. Takodje prostran i dobro uređen, aerodrom na koji ću sletetei nekoliko puta u sledeće dve godine, privukao mi je pažnju. Kosmopolitski duh me je polako obuzimao a neizvesnost koju sam sad udisala punim plućima me je razbudila kao da sam najodmornija na svetu. Kontrola pasoša i vize…sve je dobro prošlo, kupim prtljag i polako guram ogromna kolica po holu tražeći znak za kombi stanicu kako mi je objašnjeno. Dolazim do pulta i avantura počinje….niko ne govori ni reč engleskog! Kasnije sam saznala da su tu zaposleni Kinezi iz Kine ili ti China Mainland Kinezi. Pojma nemam šta radim, širim ruku sa novcem, uzimaju koliko treba, valjda?! Kombi je vrlo kulturan, ekipa unutra: ja sama protiv svih – Kineza! Krećemo ka granici koja je udaljena otprilike 25km od aerodroma ali gde ću tačno završiti nemam predstavu. Znam samo da prelaskom granice ulazim u Šendžen…grad sa interneta!