U ove pretpraznične dane ne mogu a da se ne prisetim jednog od najlepših putovanja u svom životu. Iako se sve dešavalo leti, određenog događaja uvek se setim u decembru kada nam se približava Nova Godina – posete Deda Mrazovom selu kod Rovanijemija u Laponiji! Kakav mir za duh i telo! Negovana i očuvana priroda zagrlila bajkovito Deda Mrazovo selo koje je u nama probudilo ono osećanje naivnosti i nevinosti i potpuno neočekivano bacilo dečije čini na nas. Jasno se sećam uzbuđenja koje nas je obuzelo i trajalo sigurno četrdeset i osam sati tokom kojih smo se ponašali kao sva deca na svetu kad im natuknete ideju da je Deda Mraz tu u blizini! Šunjali smo se po Deda Mrazovom parku i ulazili i izlazili iz stamenih brvnara potpuno očarani atmosferom, predmetima i posebnim raspoloženjem koje je vladalo među turistima i ljudima koji rade kod Deda Mraza obučeni u kostime patuljaka. Avgust se odjedanput pretvorio u decembar! Živopisne kućice bile su ispunjene mirisima i predmetima iz onih priča o neumornom deki koji okolo sveta jedri na svojim sankama i ispunjava dečije snove. Ko bar jednom kao dete nije u svojoj glavi izmaštao Rudolfa, irvasa crvenog nosa i njegove rogate saputnike kako sa lakoćom predvode Deda Mrazovu magičnu misiju?!
Negde u sred naše avanture, pošto smo se razmileli svudo naokolo, zatekla nas je vest da je Deda Mraz došao u svoju kancelariju!Ako smo do tada i imali neku zrelu notu u našem ponašanju i činjenici da smo kupovali suvenire za porodicu, prijatelje i sebe, posle ove „neverovatne“ vesti, ona je potpuno iščilela. K’o deca na ekskurzijama, formirali smo manje ili veće grupe i u njima proživljavali momente oduševljenja i fascinacije svim i svačim na putovanju kroz Skandinaviju. Potpuno ushićena pohitala sam da nađem članove moje ekipe, nadajući se da ću ih uočiti u okolnim brvnarama. Naletevši na dve saputnice, podelila sam dragocenu informaciju o Deda Mrazu i sada smo zajedno pokušavale da identifikujemo našu grupu i tu Deda Mrazovu kancelariju. Pretpostavka je bila da bi to trebalo da bude negde u centru sela. Tamo se na sredini uzdizala najveća brvnara i ubrzo smo snimili da se vest o Deda Mrazovom dolasku na „posao“ pronela brzinom svetlosti. Ispred se nacrtao poprilličan broj
ostalih saputnika, a mi smo se tako nadali da ćemo izbeći gužvu i uveriti se da je idol naše mašte zaista tu… I još nešto sasvim čarobno! Možemo i da se slikamo s’ njime! I dok smo se tako ushićeni stiskali oko „svetilišta“, neki su već uspeli da udju unutra i da ovekoveče svoju davnašnju maštariju. A onda odjedanput –pomračenje! Deda Mraz je završio slikanje sa svojim podetinjilim obožavaocima i neprimetno se izvukao kroz zadnji izlaz brvnare….
I kao da već nismo bili dovoljno infantilni, potpuno razjareni i ljuti smo počeli da se raspravljamo sami sa sobom i jedni sa dugima! Videvši da su se i neki članovi naše grupe slikali sa Deda Mrazom, potpuno smo izgubile kontrolu i počeli da ih optužujemo za izdaju! „..pa kako vas nije sramota, mi vas tražimo okolo i vi mrtvi ladni pravo kod njega i slikaste se bez nas….“ Ne zarezujući ni za trenutak naš gnev, srećnici su uživali u momentu zadovoljsta i svojim iritantnim osmesima i pokazivanjem fotografije nabijali nam na nos svoj uspeh. O bože, sećam se da sam bila iskreno ljuta, čak sam pokušala da nađem razuman razlog za to! Ali ništa nije moglo vratiti Deda Mraza, magija je nestala a mi smo za utehu otišli do Deda Mrazove pošte. Tamo su njegovi verni poštanski patuljci i vilenjaci primali naše razglednice, stavljali markice sa njegovim likom i slali ih širom sveta onoj pravoj deci…