Pustila sam poruku Čarlsu (Charles) na Wechat-u da moram da napustim hostel. On je bio Kinez koji je bio zadužen za nas „bele tičere“! Nisam bila sigurna kako će da reaguje pa sam rekla da se selim u novi stan. Bio je prilično ravnodušan, rekao mi je samo da dodjem čim završim seljenje.
Realnost je bila mnogo drugačija! Paša i ja smo pokušali da rezervišemo hostel preko Booking-a. Bilo je totalno ludilo, svi hosteli su bili prepuni a za hotele nismo imali para. Na kraju smo uspeli da nadjemo mesta u nekom udaljenom hostelu. Ujutru smo krenuli rano iz Melburn hostela odakle nas je policija isterala, već oko pola osam smo se natovarili. On je vukao svoju torbu, laptop i jedan moj kofer a ja sam vukla torbu, ranac na leđima i laptop. Vrućina je već bila nesnosna. Nismo imali pojma kuda idemo, slikali smo adresu na kineskom na Booking-u i pokazali taksisti. Ostalo je samo da se nadamo da zna šta radi…
Novi hostel kao ružan san
Posle dvadeset minuta vožnje stao je kod neke zgrade. Meni je sve izgledalo isto, neboderi koji su kružnog oblika i imaju po četiri ulaza na četiri strane sveta. Svuda četvorocifreni brojevi i natpisi za koje sam kasnije saznala da su imena zgrada. Izmedju ulaza uvek se nalaze radnje sa namirnicama i voćem ili neki musavi restorani sa kineskom hranom ili neke uslužne radnjice. Ušli smo na jedan ulaz i pokušali da proverimo sa portirom da li je tu hostel ali nas nije ništa razumeo. Pokazivali smo mu sliku sa adresom na telefonu, on je mahao rukama i nešto objašnjavao . Na kraju smo kao shvatili da treba da odemo u susedni ulaz. Uspeli smo!
Hostel je bio neki stan na dva nivoa na dvadeset trećem spratu. Ušli smo u lift bez klime i jurnuli na gore. Izašli smo iz lifta vucarajući stvari do vrata. Zvonili smo ali nije bilo odgovora. Paša je uhvatio kvaku i otvorio vrata. Ulazilo se direktno u dnevni boravak, onako pravo sa vrata. Izbledeli nameštaj sa iskrzanim braon skajem zauzeo je skoro sav prostor. Neki kinez je spavao na jednom od dva kauča preko puta vrata, samo u šorcu zavaljen na ledjima sa nogama koje su visile preko jedne stranice. Brzo smo shvatili da niko nije budan. Spustili smo stvari na gomilu i ja sam sela. Iz dnevne sobe se izlazilo na neku terasu zatrpanu svim i svačim. Paša je izašao da popuši cigaru. Zavaljena u pohabanu fotelju, gledala sam oko sebe. Na podu su bile pločice bele boje. Sve prašnjavo i flekavo. Uzela sam vodu iz automata koji je stajao u ćošku. Posle deset minuta sa sprata se pojavila neka mlada kineskinja. Lice joj je bilo sanjivo, kosa raščupana. Na lošem engleskom pitala je šta hoćemo. Pokazali smo joj odštampanu rezervaciju sa Booking-a ali ona je samo odmahnula glavom. „No reservation“, ponavljala je. Kako bre nema?!? Držim se za glavu a onda Paša kreće da koristi nekoliko reči koje je naučio na kineskom. Vidim da je ljut. Ja je pitam na jednostavnim engleskom da li ima dva kreveta za nas, ona nam pokazuje rukom da se popnemo za njom na sprat.
Penjemo se kružnim drvenim stepenicama. Na spratu sa desne strane otvara sobu. Unutra je zagušljivo i tesno, jedva da mogu da stanem. Pokazuje mi da tu udjem. Unutra su dva drvena kreveta na sprat. Ubacujem torbe i ranac i guram ih nogom, Paša mi dodaje kofer. Iza kreveta je prozor veliki ali sunce bije ludački a nema zavese. Ležem na donji krevet jer je klima uređaj tik uz uzglavlje kod gornjeg kreveta. Paši je rečeno da ide levo od stepeništa. Preko puta stepeništa je kupatilo. Izvadila sam peškir i sapun i krenula da se istuširam. Bila sam mokra do gole kože i ulepljena od znoja i prašine. Kupatilo je skvrčeno sa tuš kabinom čija su vrata razvaljena pa se jedva zatvaraju. Rešetka na odvodu je začepljena dlakama. Lavabo nije ništa bolji. Sve umazano za medalju! Nekako sam uspela da se istuširam. Ispred kupatila sam zatekla Pašu znojavog i iznerviranog. „Šta se dešava“, pitam ga? „Ja ne mogu ovde da izdržim, soba je pretrpana, klima ne radi, moram da nadjem drugi smeštaj“odgovara. Mrak mi pada na oči, neću da ostanem ovde bez njega. Niti znam gde sam, ni šta da radim. „Hajde istuširaj se i idemo nešto da jedemo. Poneću lap top pa ćemo naći drugi smeštaj“, uzvraćam. Paša sleže ramenima:“Ok“.
Kada se istuširao krenuli smo napolje. Muvali smo se okolo i ugledali nešto što liči na francuski caffe bar. Ušli smo unutra i malo mi je laknulo. Delovalo je simpatično. Dve kineskinje su stajale iza rashladne vitrine sa kolačima uniformisane sa nekim maramama crvene boje na glavi. Iznad njih je bio meni na engleskom. Tražila sam polako i razgovetno kapućino za sebe i espreso za Pašu. Njih dve stoje i klibere se i gledaju nas upitno. Ja pokazujem na sliku koja stoji kod kase na papirnatom meniju. Ona uzvraća na kineskom. Odjedanut Paša počinje da se nervira i prilazi šanku. One se i dalje začuđeno klibere i gledaju nas. Pokazujemo na meni iznad njihovih glava i ponavljamo na engleskom:“ Number 2 i number 3!“ Opet ništa. I onda nastaje šou program! Paša potpuno gubi živce i kreće da se penje na šank! Ja stojim u totalnom čudu i gledam ga kako se izvija i pokušava da dotakne meni na zidu i pokaže im šta hoćemo. Pošto se uverio da su shvatile šta hoćemo silazi dole i pokazuje mi rukom sto za koji ćemo sesti. Očekujem neku reakciju kineskinja ali osim cerekanja svaka druga reakcija izostaje. Kapiram da nismo naručili klopu. Ustajem od stola i dolazim do rashladne vitrine i pokazujem na sendvič….valjda su ukapirale. Paša sedi za stolom i počinje i sam da se cereka: „Man, how crazy is this?!?“, mrmlja. Konačno smo dobili sendviče. Nisu baš nalik našima, hleb je presladak, šunka čudnog ukusa a sir kiseo. Jedemo ćuteći i pokušavamo da se opustimo posle potpuno blesavog i napornog jutra..
Šaljem Čarlsu poruku da neću stići u školu, odgovorio je kratko: „Ok“.Srkućemo naše tople napitke i na lap top-u opet tražimo smeštaj. U caffe bar nije ušao više niko. Kapućino i espresso su bolji od sendviča. Raspravljamo šta ćemo i odlučujemo se za neki hostel koji kao deluje pristojno. Odlučujemo da je vreme da se kreće jer na mapi vidimo da je to suprotni kraj grada. Plaćamo račun luckastim kineskinjama i krećemo ka izlazu. Krajičkom oka vidim kako jedna od konobarica metlom gura bubašvabu u đubravnik….majko mila, kakvo prepodne!
Uzeli smo stvari iz hostela, platitli smo cenu za jednu noć i napustili štrokavi hostelčić. Opet se vozimo jedno dvadeset minuta u nepoznatom pravcu i sve ispočetka. Ovoga puta hostel nije u soliteru, Paša čak i prepoznaje kraj grada (Hu
bei).
Još jedan ćumez
Ulazimo u zgradu i zapahnjuje nas neverovatan smrad ustajalog, lepljivog od vlage i dimom cigareta zatrovanog vazduha! Liftom veličine sarkofaga dolazimo do drugog sprata i izlazimo pravo na recepciju. Unutra je mračno i prostrano, nema dnevnog svetla jer su navučeni zastori na prozore. Prijavljujemo se i dobijamo posteljinu i ključ. Neki klinac nas sprovodi hodnikom koji je mračan bez prozora i pun stalaka sa vešom koji se suši. Dovodi nas do soba koje su jedna do druge i ne verujem svojim očima: sobe imaju po dvanaest kreveta a na netu je pisalo da su šestokrevetne?!? Paša odmahuje rukom i kaže mi: „We can’t do anything, this is just China..“Sada već neraspoložena i nervozna ulazim unutra i zatičem nekoliko kineskinja. Ne reaguju na mene uopšte. Spuštam stvari na jedan od kreveta. Zavirujem u kupatilo i ostajem u šoku: unutra jedan lavabo, čučavac i iznad čučavca tuš! Nalazim se sa Pašom ispred vrata a on kaže: „God just left this building!“