Iznenada sam začula glas iz daljine…“Missy, missy, look here please…“uh, otvaram oči koje me užasno peku. Opet sam zaspala, ovogo puta u kombiju od hongkongškog aerodroma do kineske granice. Glas je pripadao carinskom službeniku koji stajao ispred kombija i držao neku spravu poput pištolja uperenu u nas. Shvatih da nam kontrolišu telesnu temperaturu…napredno, nema šta! Prelazimo medjugranični prostor vijugajući usmereni kolovoznim čunjevima. Sve izgleda perfektno, moderno, svetski. Žedna sam ali imam flašicu sa zaostatkom vode, neko mi je napomenuo da ne ostajem bez vode, napolju je vruće kao u loncu. Konačno dolazimo do poslednjeg prelaza, policajac pregleda pasoše, vize i prolazimo! Gotovo, ušla sam konačno u Kinu, posle 32 sata….
Kombi nas istovaruje u nekom delu koji izgleda kao ogromno stajalište, okrećem se i pokušavam da shvatim gde sam?! Svi natpisi su na kineskom, nigde belca, vozač otišao. Koncentrišem se, treba da uhvatim taxi ali gde? Stvari su mi teške kao okov, oko mene milion ljudi, počinju da me saleću mali, žuti ljudi vukući me za rukav. Sve vreme samo kineski čujem. Polazim za jednim Kinezom koji mi pokazuje kola ali ubrzo shvatam da je lažnjak, nigde table ni natpisa! Ponavljam kao navijena na engleskom: „How much to KK-Mall?“ To je neki šoping centar gde će me čekati drugar iz Beograda, ali džaba mi, niko ne razume a i šta mi znači odgovor kad ne znam gde sam i koliko ću dugo da se vozim. Onda ugledah dugačak red i taksi vozila koja se ređaju u nizu, bordo siva sa znakom Jette ili Toyote. Stajem u red dugačak sigurno stotinjak metara i vučem se ko prebijena po ludačkom suncu.Setih s da pogledam koliko je sati, četiri popodne…zovem drugara da mu se javim, potvrđuje da će me čekati na dogovorenom mestu. Došao i moj red, taksista ništa….ne pada mu na pamet da pomogne oko stvari, sedi unutra i čeka. Ulazim i kažem: „KK-Mall“! Ponavlja za mnom i mrmlja nešto na kineskom, ja ne reagujem, umorna sam i dosta mi je apsolutno svega. Naslanjam glavu na prozor i gledam…krećemo i izlazimo na neki glavni pravac valjda, dugački bulevari, nadvožnjaci, zelenilo i cveće. Impresivno nema šta! Razmišljam…“ok, sad će sve biti lakše, samo da se dokopam hostela..“
Drugar me čeka na dogovorenom mestu. Izlazim iz taksija, čekam ga da stigne i udišem vreo i vlažan vazduh ispunjen teškim mirisima. Evo ga, kaže mi da smo blizu hostela, hodamo nekih dvesta metara i ulazimo u soliter. Na ulazu neko obezbeđenje, odmahujemo glavom i ulazimo u klaustofobičan lift, bez klime. Penjemo se na dvadeset i drugi sprat i izlazimo u lavirint od hodnika. Okolo duvaju mestimično postavljeni ventilatori sa zida. Ulaz svakog stana ima vrata a spolja su rešetke. Nekoliko stanova je otvoreno, čuju se glasovi, širi se neki čudni vonj i konačno dolazimo do vrata hostela „Youth hostel“ kaže natpis. Kasnije ću saznati da svaki drugi ima „youth“ u nazivu. Otvaramo vrata, unutra je tišina i nema nikoga da nas dočeka. Od vrata na gore vode stepenice i niz njih je užurbano strčao čudan lik. Belac, obrijan do pola glave u zelenkastim bermudama i nekoj crnoj majci sa bradicom i brkovima svetlo smedje boje, ljubazno je izgovorio: „Hi, come in, John is not here“(menadžer hostela). Njegovo mlohavo krupno telo je posegnulo za mojim prtljagom a drugar koji me je doveo se pozdravio i pošto smo se dogovorili za kasnije viđenje, otišao. Paša, tako se zvao moj sledeći prvi prijatelj u Kini, čovek koji mi je neizmerno pomogao i kome ću tek posvetiti neke od mojih priča. Pozvao me je rukom da se raskomotim u dnevnom boravku prilično prostranog stana. Pošto smo razmenili nekoliko rečenica i zvanično se upoznali, poveo me je na sprat gde su bile spavaće sobe – dve ženske, jedna sa šest a druga sa četiri kreveta i jedna velika muška sa osam kreveta. Kreveti su bili prilično sabijeni i spratni. Manja ženska i muška soba su bile upućene na spratno kupatilo a ona veća ženska je imala svoje. Ušli smo u četvorokrevetnu žensku i pošto je bila potpuno prazna izabrala sam sebi krevet do prozora u prizemlju i sručila se na njega ne obraćajući pažnju na stvari! Konačno, Šendžen!