Pošto sam konačno upoznala Džona koji je bio menadžer hostela i dobila uputstva od drugih „stanovnika“ simpatičnog prebivališta kako sve funkcioniše, započela sam period adaptacije. Nikad nisam imala problem sa uklapanjem u internacionalnu sredinu a taj proces inače po hostelima mnogo bolje funkcioniše nego na drugim mestima. Ljudi su veoma fleksibilni i upućeni jedni na druge i začas se pravi osećaj zajednice! Ako to niste probali a volite da putujete i da se družite – toplo vam preporučujem! Naravno, treba znati da je komfor ograničen i da vam je intimni prostor sužen ali zato se u inostranstvu nikada nećete osećati usamljeno ili izopšteno.
Moj novi poznanik Paša, rodom iz Izraela, bio je komunikativan i zanimljiv lik koji je u Kini boravio u više navrata a sada već dve godine u kontinuitetu. Odmah je me informisao gde se šta nalazi i poveo me u mali obilazak tu po kraju, čisto da bih mogla da funkcionišem tokom dana. Kao pasionirani ljubitelj ljute hrane, odveo me je na nekoliko mesta gde može da se ruča ili večera za zaista male svote novca ( u proseku za 3 eura) ali isto tako može i da da sprži usnu duplja i svi ostali unutrašnji organi! Dobila sam kratki i ubrzani kurs o tome gde se šta jede i kako da naručujem hranu i ubrzo sam shvatila kao i mnogi da ta vrsta obedovanja nije prihvatljiva za svaki dan. Pošto je deo grada u kome sam boravila bio jedan od mnogih „centara“ u Šendženu, sve se naizgled činilo urednim: ti mali restorančići su spolja delovali egzotično ako ne obraćate mnogo pažnju na detalje ali kad počnete da zagledate onda kreće paranoja…Bila sam bila ekstremno umorna i odlučila sam da se u ovom periodu ne bavim mnogo time jer nisam želela da stvaram pogrešan prvi utisak. Zato sam se fokusirala na spavanje i lenčarenje i vreme sam provodila ili u krevetu ili povlačeći se po hostelskoj dnevnoj sobi. U blizini sam otkrila veliki supermarket, pokupovala neke namirnice i pokušala sam da se hranim kuvajući u hostelu. Usput sam ćaskala sa mojim cimerima i sakupljala informacije kako se živi i šta ko od njih radi u velikoj zemlji Kini. Devedest odsto njih su nastavnici Engleskog! Kakvo ludilo, a pritom je svaki stoti zaista nastavnik engleskog…
Ljudi su se ovde sjatili sa svih strana svete i ako izuzmem Japance i Eskime, nije bilo nacije ili rase koja nije imala svog predstavnika. U tih desetak dana koliko sam boravila u Youth hostelu, upoznala sam dva Izraelca, Novozelandjanina, dvoje Amerikanaca, dvoje Rusa, petoro Kineza, jednog Vijetnamca, Australijanca i Francuza. Ekipa je bila krajnje raznolika i druželjubiva i ako moram priznati da su se Kinezi, gledano sa ove distance, prilično držali po strani. Izuzetak je bio Džon koji je više svojim znakovnim nego glasovnim jezikom, svima stavio do znanja da voli da kuva i da isprobava svoja jela na nama strancima. Tako je po ceo dan, kad ne radi poslove oko hostela, trčkao okolo sa činijama vruće supe sa nudlama i neizbežnim korijanderom i ubeđivao nekoga od n
as da to mora da pojede! Na početku su mi svi ti mirisi bili intenzivni i nekada prejaki, pa sam ponekad imala utisak da sam upala u džak sa začinima! Na kraju dana Džon nas je uvek okupljao sve zajedno oko stola. Služeći se kineskim đakonijama, od kojih polovinu ne prepoznajem ni po ukusu a ni po izgledu, polako sam počela da shvatam koliko sam daleko od kuće i svojih navika i običaja. Obuzimalo me je čudno uzbuđenje praćeno neizvesnošću i nesvakidašnjim mirisima a kako sam uspela da se oporavim od vremenske razlike posle nedelju dana, predstojao mi je najvažniji zadatak – pronaći posao! Paša je kao i uvek bio prvi tu da mi objasni kako treba da se ponašam i šta mi je činiti u ovoj sasvim posebnoj sredini. Slušajući njegove savete pomalo sam bila u neverici: …“nije važno šta i koliko znaš, važno je to što si bela, imaš plavu kosu i naravno, super je što govoriš Engleski…ali oni ga uglavnom ne razumeju pa nije ni to presudno…“Za početak sam morala da instaliram legendarni „Wechat“, platformu bez koje u Aziji ne možete da funcionišete. To mu dođe nešto kao kombinacija Vibera i Facebook-a i sve kontakti, bilo poslovni bilo privatni, počinju razmenom vaših Wechat korisničkih imena. I tako ja od Paše dobih imena agenata za posao u Šendženu! Pošto sam svima poslala zahtev za prijateljstvo kroz rečenicu „Hi, I am an English teacher“, preostalo mi je samo da čekam odgovore.
Pre nego što sam krenula u Kinu, uredno sam pripremila svoj CV koji je bio posebno prerađen za datu situaciju i propraćen raznim diplomama iz engleskog jezika i preporukama. No međutim, agente koji su vrlo brzo odgovorili na moj zahtev, to apsolutno nije interesovalo! Jedan broj njih mi je uredno tražio da pošaljem video u kome se predstavljam ko sam i šta sam a ostali su me pitali odakle sam i da li mogu da im pošaljem sliku?! Začuđeno sam pitala Pašu u čemu je stvar i bila sam vrlo iznervirana idejom da okolo šaljem svoju sliku kao da sam kandidatkinja za modnu reviju a ne za posao nastavnika! Paša je s’ osmehom odgovorio: „ Chinese way…“ ….“Nemoj da im šalješ sliku i snimak, odbi ih i kaži da prihvataš samo razgovore uživo…..samo žele da vide da li si bela! Crnce i osobe tamnijeg tena prihvataju samo ako nemaju drugi izbor, a to znači ako je manjak belaca“. Poslušala sam bez reči, totalno se uklapalo u moj film u glavi. I ako nisam imala apsolutn nikakvu predstavu šta iza svega toga stoji i da li dobro postupam, odlučila sam da ipak u skladu sa svojom petom decenijom života dam celoj priči makar neki oblik dostojanstva. Dragi Kinezi, neće moći baš tako, ako ću da radim za nekoga, ne znači da ću da plezim bilo kome….pogotovo ne svojim slikama! Gorak ukus u ustima i inat se probudio… Imam tolike godine i prvi put saznajem da sam bela…..te zato vredim?!! Počela je moja kineska odiseja…