Često nas ljudi zovu i pitaju: Kako naduvati tog „Lenjivca“, vazdušnu sofu? Jel mi treba pumpa? Pa ja sam čuo da je to nešto bezveze i komplikovano je!“
E pa ovako ljudi – to je jedan super proizvod! I nije sad da mi hoćemo nešto na silu da ubeđujemo ljude da to kupe ALI PRVI ga mi koristimo svi..Nego, Lenjivac/ vazdušna sofa je proizvod za ljude koji ne vole da se tovare preterano i mnoooogo vole osećaj slobode i pokretljivosti! Ova sofa je najbolje rešenje koje je dosad smišljeno u svetu za putnike i ljude koji su aktivni u prirodi ili luduju po koncertima ili manifestacijama na otvorenom (a bogami i u halama). Znate ono kad krenete na neki roštilj (pozvao vas neko na rođendan na plac) ili na Adu, ili ste krenuli na kampovanje ili vozite mountain bike ili ste se spremili na daleko putovanje, npr. u Kinu! Vučete sa sobom svašta: te neko piće i poklon da ne idete paraznih ruku, pa na Adu kao vucarate peškir i neke prostirke a mrzi vas, hoćete da su vam ruke prazne..!! Pa onda kreme, suncobrane i čuda. Ili ste motorom ili kolima sa društvom krenuli na kampovanje i treking po nekoj ludoj prirodi pa onda vučete klopu, šator, vreće, podloške itd. A da vam iz prve ruke potvrdim, najgore što mi se desilo jeste da zaglavim na nekom aerodromu jer je avion pobegao! Pošto nisam VIP jedino što mogu je da spavam na stolici i da izlomim leđa!E pa u svim nabrojanim situacijama u kojima vam fali ono najvažnije a to je nešto da se uvalite i blejite, spašava vas Lenjivac-vazdušni dušek/sofa! Jeste, treba da potrošite nekoliko desetina kalorija dok ne savladate različite tehnike punjenja, ali probajte da napunite sofu kod kuće kad ga kupite, pogledajte neki video tutorijal, ima ih milion na netu ( https://penashop.rs/product/samonaduvavajuci-lenjivac-vazdusni-sofa/ ). I uz proizvod ćete dobiti pismeno uputstvo a trik je u tome da ga pažljivo pročitate, što većina ljudi ne odradi. Kao i sve što je dobro i ova vazdušna sofa zahteva malo vaše pažnje a kad je dobije, postaće obavezni i najlakši deo vaše opreme. Pa koji ležaj ima 900 gr, staje u torbicu srazmera 30x33x15cm i zahteva fiskulturu od 3 minuta?!? Pri tom nema pumpe, ne upija vodu, može da se pere, može da posluži kao plovilo koje vas održava na talasima dok ispijate pivce ili neki energy drink! Ludilo mozga koje ljudi iz celog sveta koriste vec par godina i uživaju a mi kao i obično kaskamo…I šta još da vam kažemo o Lenjivcu, vazdušnom dušeku/sofi? Proizvodi se u raznim bojama, prošiven je koncem za padobrane i napravljen od poliestera!
Ko sve kupuje Lenjivca, vazdušnu sofu/dušek?
Ljudi koji su ga kupili slali su nam slike sa mora, planinarenja, jezera i koncerata. Najveće iznenađenje koje smo doživeli je da ga kupi pop iz Valjeva koji je išao na Svetu Goru! Ja ga onako snishodljivo pitah otkud to da njemu treba Lenjivac i to crni pa ga još nosi na hodočašće, a on objasni da nema na čemu tamo da spava. Vazdušna sofa mu dobro dođe jer su ležajevi i dušeci propali a i nema ih dovoljno. Eto ti sad, ostadosmo u šoku a bio nam blam da mu kažemo da se slika – verujem da ne bi ni bilo primereno.
Već rekoh da mi svi koristimo Lenjivca i sad smo se navukli a najveći biser je koleginica koji nam pripomaže u administraciji a inače je student. Ona nosi vazdušnu sofu na predavanja jer je u amfiteatru gužva i često ostane bez mesta za sedenje. Mogućnosti su bezbrojne, ja sam je recimo svoju slatko naduvala na aerodromu u Manili posle dva izgubljena leta za Hong Kong i tako preležala na mekom celu noć!
Dakle, topla preporuka svima! Ako volite prirodu, kuliranje na otvorenom, roštilje, koncerte, splavove na Adi Međici, koncerte, Guču, more, plaže, šmucanje po svetu i ostalo šegačenje – Lenjivac, da vas odvikne od lenjosti!
bei).
ostalih saputnika, a mi smo se tako nadali da ćemo izbeći gužvu i uveriti se da je idol naše mašte zaista tu… I još nešto sasvim čarobno! Možemo i da se slikamo s’ njime! I dok smo se tako ushićeni stiskali oko „svetilišta“, neki su već uspeli da udju unutra i da ovekoveče svoju davnašnju maštariju. A onda odjedanput –pomračenje! Deda Mraz je završio slikanje sa svojim podetinjilim obožavaocima i neprimetno se izvukao kroz zadnji izlaz brvnare….
n za košarku napravljen od plastificirane podloge a fudbalski je travnat sa plastificiranom stazom za atletiku okolo. Ulazi se kroz ogromnu kapiju od crnog gvožđa pored koje je u kućici sedeo čuvar. Ostatak ograde je u stvari visoki zid i bodljikava žica, valjda Mao nije pao. Tokom časova niko od nastavnika nije smeo da napušta prostor škole ali smo se ubrzo „mi belci“ izborili da možemo pauzu za ručak da koristimo napolju. Školska zgrada je bila ogromna i bela a gledano iz ptičije perspektive izgledala je kao rimsko jedan. U učionice i kancelarije se ulazilo sa koridora koji bi kod nas bio hodnik, a ovde je u stvari izgledao kao terasa koja se prostire svuda ispred učionica i kancelarija i vijuga u četiri pravca. Bile su raspodeljene na tri sprata, što se kod Kineza računa kao četiri, jer je nula kao broj izopštena iz upotrebe pa je prizemlje u stvari prvi sprat. Uglavnom okrečene u belo i vojnički jednostavne, osim direktorske i one za sastanke, ni jedna nije bila ni malo moderna. Sivi metalni stolovi, bili su poređani u većini slučajeva u dva reda i sve prostorije za osoblje škole ličile su na privremene vojne štabove u mestima koje su zauzeta od napadača koji se tu neće dugo zadržati, kao u ratnim filmovima. Ukupno ih je u našoj kancelariji bilo deset. Prozori sa starim metalnim okvirima nisu baš bili neka izolacija – ni od vrućine a ni od vetra i kiše zimi. Stakla su bila izlepljena komadima raznobojnog papira kako sunčevi zraci ne bi ulazili unutra. Postojao je paristoriski klima uređaj koji je bio bučan i nije baš mnogo hladio. Ubacivao je vreo i vlažan vazduh s’ polja . Atmosvera je bila uvek memljiva i siva a masna farba na zidovima je sprečavala makar privremeno da isti otpadne od vlage.
lo raspoređene, verovatno svaka sa svojom grupom. Nijedna nije odgovorila, shvatila sam da ne govore engleski. Deca su bila isuviše mala, oko tri godine stara, sveže probuđena i po njihovim malim sanjivim licima shvatila sam da hoće mamu a ne mene i demo čas! „Jbg!“, pomislih. Zatim sam stala ispred dečijih stolova i pokušala da im privučem pažnju pričajući iskarikiranim tankim glasom i pozivajući ih da me slušaju: „Hi there, my name is Nataly!“Neki su počeli da plaču, a većina me je gledala razrogačenih očiju, dok su im ručice bile zauzete muljanjem po supi sa nudlama. Mora da sam im izgledala kao neka čudna bela spodoba, čije oči nisu bile ikošene i kosa nije bila crna i koja je naprasno prekinula njihov popodnevni ritual. Brzo mi je bilo jasno da tek oni nisu imali pojma šta se dešava. Sledećih petnaest minuta sam pokušavala da ih animiram pokazujući im životinje i boje uz izgovor reči. Cela situacija je izgledala blesavo: ova deca nisu znala ni reč engleskog! Po reakciji bih rekla da možda nisu ni videli osobu bele rase…Za to vreme Kvi-sko je uredno posmatrao i zapisivao nešto u malu crnu sveščicu. Čovek me je ’ladno ocenjivao….on, koji natuca engleski! Ludilo mozga. Zatim je ustao i pokazao mi rukom da je demo čas završen. Sve je prošlo za tren i pošto me je otpratio do vrata i rekao: „We call you.“, otišla sam da jurim taksi. Činilo mi se da je u pitanju skrivena kamera! Četrdeset i pet minuta sam kao sumanata pokušavala da nađem slobodno vozilo i onda konačno stade jedan, a usput me i okupa. Vratila sam se u hostel kao pokisla kokoš…Paša me je dočekao na vratima i počeo da se valja od smeha: „Welcome to China“, izustio je.
as da to mora da pojede! Na početku su mi svi ti mirisi bili intenzivni i nekada prejaki, pa sam ponekad imala utisak da sam upala u džak sa začinima! Na kraju dana Džon nas je uvek okupljao sve zajedno oko stola. Služeći se kineskim đakonijama, od kojih polovinu ne prepoznajem ni po ukusu a ni po izgledu, polako sam počela da shvatam koliko sam daleko od kuće i svojih navika i običaja. Obuzimalo me je čudno uzbuđenje praćeno neizvesnošću i nesvakidašnjim mirisima a kako sam uspela da se oporavim od vremenske razlike posle nedelju dana, predstojao mi je najvažniji zadatak – pronaći posao! Paša je kao i uvek bio prvi tu da mi objasni kako treba da se ponašam i šta mi je činiti u ovoj sasvim posebnoj sredini. Slušajući njegove savete pomalo sam bila u neverici: …“nije važno šta i koliko znaš, važno je to što si bela, imaš plavu kosu i naravno, super je što govoriš Engleski…ali oni ga uglavnom ne razumeju pa nije ni to presudno…“Za početak sam morala da instaliram legendarni „Wechat“, platformu bez koje u Aziji ne možete da funcionišete. To mu dođe nešto kao kombinacija Vibera i Facebook-a i sve kontakti, bilo poslovni bilo privatni, počinju razmenom vaših Wechat korisničkih imena. I tako ja od Paše dobih imena agenata za posao u Šendženu! Pošto sam svima poslala zahtev za prijateljstvo kroz rečenicu „Hi, I am an English teacher“, preostalo mi je samo da čekam odgovore.